Još jedan u nizu neuspelih državnih udara u Venecueli, ovog puta pod rukovodstvom loše izabranog lidera opozicije i samoproglašenog predsednika, Hana Gvaida, podelio je Trampovu administraciju.
Iako je američki predsednik nedavno izjavio da su sve „opcije na stolu“, čini se kako Trump ipak razmatra niz drugih scenarija, koji ne bi uključili vojnu intervenciju. Jedna od ideja je i sankcionisanje Rusije zbog podrške koju pruža Maduru, međutim još nikakva odluka nije zvanično usvojena.
[adsenseyu1]
Sjedinjene Države u Venecueli imaju sasvim jasan cilj – promenu režima. Ipak, manipulacije cenom nafte, katastrofalne ekonomske sankcije, međunarodna diplomatska izolacija, kao i snažne subverzivne aktivnosti, s ciljem proizvodnje unutrašnjeg pritiska na Madurovu vlast, nisu uspele da ostvare napredak. Neuspeh državnog udara nesumnjivo je oslabio opoziciju, koja, sada pred hapšenjem, traži zaštitu u stranim ambasadama.
Njena entuzijastična podrška ekonomskim sankcijama koje sprodvode SAD i prizivanje strane vojne intervencije očiti su dokaz spremnosti opozicije na žrtvovanje bezbrojnih života građana Venecuele kako bi srušili Madura. Sasvim je jasno da su Huan Gvaido i saradnici propali projekat i da na njih Sjedinjene Države ne mogu dalje da računaju, međutim otvoreno je pitanje šta dalje?
Čelni ljudi Trampove administracije – Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost, Majk Pompeo, državni sekretar i Patrik Šanahan, vršilac dužnosti ministra odbrane i dalje razmatraju mogućnosti vojne opcije.
Kako navodi Frenk O. Mora, u članku „What a Military Intervention in Venezuela Would Look Like“, objavljenom u Foreign Affairs, 19. marta 2019, postoje dva uverljiva načina na koji bi Sjedinjene Države mogle da upotrebe vojnu silu u Venecueli – kampanja ciljanog bombardovanja (vazdušna kampanja) i puna invazija.
Obe opcije bi trebalo da budu praćene naporima za stabilizacijom zemlje i uspostavljanjem civilne vlade. To, naravno, može potrajati godinama, s obzirom na veličinu zemlje i vojnu snagu.
Naime, Venecuela ima 33 miliona stanovnika raspoređenih na teritoriji dvostruko većoj od Iraka. Njena vojska broji oko 160.000 vojnika, ali u slučaju intervencije njoj bi se pridružile i „paravojne“, naoružane, levičarske grupe koje podržavaju Madura, a koje imaju više od 100.000 članova. Čak i kada bi vojna intervencija započela uspešno, američke snage bi se verovatno uskoro našle zaglavljene u poslu „održavanja mira i obnove institucija“ kojem se ne bi nazirao kraj.
Precizna vojna intervencija u Venecueli zahtevala bi operacije u vazduhu, na moru i u sajber prostoru. To bi podrazumevalo vazdušne napade i raspoređivanje najmanje 150.000 kopnenih postrojenja za obezbeđivanje (ili uništavanje) aerodroma, naftnih polja, elektrana, centara za komandovanje i kontrolu, komunikacijske infrastrukture i drugih važnih vladinih objekata, uključujući rezidenciju predsednika, palatu Miraflores.
[adsenseyu4]
U svakom slučaju vazdušna kampanja bi trajala mesecima, žrtve bi se merile u hiljadama civila, uz uništavanje infrastrukture i preostale venecuelanske ekonomije. Rezultat bi bio anarhija.
Policija i druge naoružane kriminalne grupe okupirale bi gradove, a prema proceni autora više od osam miliona Venecuelanaca napustilo bi zemlju. Takav scenario je vrlo moguć. Zaista, najverovatniji ishod kampanje vazdušnih napada bio bi raspad venecuelanskih oružanih snaga. Sjedinjene Države, tada ne bi imale izbora, te bi bile primorane da pošalju trupe kako bi neutralizovale neregularne oružane grupe u Venecueli i uspostavile red, do trenutka uspostavljanja nove vlasti.
Poslednje velike intervencije pod vodstvom SAD-a – u Avganistanu 2001. i Iraku 2003. godine, zahtevale su, nakon početne invazije, ostanak američkih vojnika koji se protegao na gotovo 20 godina. Do 2017. godine ove dve intervencije uključile su više od dva miliona američkih vojnika, pa su Sjedinjene Države koštale više od 1,8 triliona dolara.
Nije zanemariva ni činjenica da je oko 7000 pripadnika američke vojske i bezbednosnih snaga poginulo u Avganistanu i Iraku. Troškovi intervencije u Venecueli, koja je „slobodna“ od vrste sektaških podela koje pogađaju Avganistan i Irak, verovatno se ne bi približili tim brojevima, ali bi sigurno bili značajni.
Dalje, proširena okupacija ponovo bi pokrenula tinjajući antiamerikanizam u regiji što bi naškodilo odnosima SAD-a sa zemljama izvan regije. Naime, snažno prisutan antiimperijalizam na tlu Latinske Amerike posledica je američkog intervencionizma putem kog su američke korporacije decenijama kontrolisale mnoge (i venecuelanske) resurse, i diktirale ekonomsku politiku.
Svi dosadašnji manevri Trampove administracije i njenih saveznika pokazali su se kao kontraproduktivni kada je reč o rešavanju krize. Gvaidova vlada, koju su nameravali da postave u Venecueli (ali i bilo koja buduća), nosi pečat „made in the U.S.A.“ čime rizikuju širenje plamena antiamerikanizma širom kontinenta
I na kraju, malo je verovatno da bi američka javnost, koja je umorna od ratova i avantura intervencionizma vlastitih administracija, podržala još jednu vojnu kampanju, makar i u svom „dvorištu“.
(geopolitika.news)
