[adsenseyu2]
Piše: Mark Galeoti
Postoje dva načina na koje obaveštajna agencija može da dokaže svoju vrednost vladi kojoj služi. Ili će biti stvarno od koristi (čitaj: locirati najtraženijeg teroristu) ili će izazivati strah, odbojnost i uvređenost kod svojih rivala (čitaj: biti nazvana opasnošću broj jedan u kongresnom svedočenju). No, kada obaveštajna agencija postigne oboje, njena je vrednost neupitna.
Otkako je počela kriza u Ukrajini, u Kremlju nema mnogo sumnje u značaj GRU, ruskog vojnog obaveštajnog aparata. Ova agencija ne samo da je demonstrirala kako je Kremlj u stanju da je upotrebi kao važno spoljnopolitičko oruđe, cepajući jednu zemlju na delove uz pomoć samo šake agenata i mnoštva pušaka, nego je GRU takođe pokazala ostatku sveta kako Rusija namerava da vodi rat u budućnosti: mešavinom nevidljivosti, mogućnosti da porekne svoje prisustvo, subverzije i hirurški upotrebljene sile.
Čak, iako pobunjeničke grupe u istočnoj Ukrajini koje podržava GRU gube teritoriju pred navalom snaga Kijeva, geopolitički pejzaž je izmenjen. GRU se vratila u globalnu špijunsku igru, i to postavivši nova pravila koja će biti izazov za Zapad dugo u budućnosti.
[adsenseyu4]
Skora prošlost nije bila nežna prema Glavnoj obaveštajnoj upravi Generalštaba (Glávnoe razvédыvatelьnoe upravlénie – GRU). Nekad se GRU s razlogom smatrala najvećom ruskom obaveštajnom agencijom, sa autonomnim centrima – poznatim kao „rezidenture” – u ambasadama širom sveta, široko razvijenom mrežom konspirisanih agenata i sa devet brigada specijalnih snaga poznatih kao Specnaz.
SMENE NA VRHU GRU
Početkom 2013. godine GRU je bila u fronclama. Od 1992. godine ona je bila zadužena za operacije u postsovjetskim zemljama, ruskom „bližnjem inostranstvu”. No činilo se da ruski predsednik Vladimir Putin vidi GRU kao sve manje sposobnu za tu ulogu. Kad je 2003. godine Federalnoj službi bezbednosti (FSB), ruskoj unutrašnjoj bezbedonosnoj agenciji, dozvoljeno da otvoreno vodi operacije u inostranstvu, jedan insajder mi je rekao da se to desilo „zato što se čini da GRU nije sposobna da u našem susedstvu radi ništa osim da broji tenkove“. (A može biti da ni to nije radila Bog zna kako.
Naime, Putin je držao GRU delimično odgovornim za beživotnu akciju prilikom upada u Gruziju 2008. godine). U Moskvi je preovladavalo viđenje da je GRU usredotočena na gung-ho „kinetičke” operacije, kao što su paravojne egzekutorske jedinice i time biča manje relevantna u eri sajber-ratovanja i naftne politike.
[adsenseyu1]
Pogrešni politički koraci su takođe doprineli umanjenju važnosti GRU. Valentin Korabeljnikov, šef agencije od 1997. do 2009. godine, činilo se da je više na svom dok je pratio Specnazove timove za likvidaciju po Čečeniji nego kad igra dvorsku politiku po Kremlju. Njegova kritika Putinovih vojnih reformi u Kremlju svrstala ga je među „loše momke”, i on je bio smenjen 2009. godine i zamenjen general-pukovnikom Aleksandrom Šljakturovim, koji je usled bolesti slabo bio viđan u štabu GRU za dve godine, koliko je proveo na njegovom čelu.
Decembra 2011. godine GRU je dobio trećeg šefa za nepune tri godine general-majora Igora Serguna, bivšeg atašea i obaveštajnog oficira bez borbenog iskustva, koji je bio šef GRU s najnižim činom dugo unazad. Krajem 2013. godine izgledalo je da Kremlj razmatra mogućnost da se agencija s ranga glavne uprave svede na običnu upravu, što bi bio težak udarac za prestiž službe i njen politički uticaj.
U svakom slučaju, denominacija GRU izgledala je neizbežnom. Od 2008. godine GRU je pretrpela okrutne rezove u budžetu, i to u vreme kad je budžet većine ruskih bezbednosnih i obaveštajnih agencija bio u konstantnom porastu. Osamdeset od stotinu generala, koliko je služilo u GRU, bilo je otpušteno, penzionisano ili premešteno. Većina jedinica Specnaza bilo je prekomandovano u regularnu kopnenu vojsku. Rezidenture su bile umanjivane, ponekad čak na jednog jedinog oficira koji je radio pod maskom vojnog atašea.
Šta sve može da se desi za nekoliko meseci! Sve ono što je Kremlj video kao ograničenja GRU – usredsređenost na „bližnje inostranstvo”, na silu umesto na suptilnost, avanturistički pristup (uključujući spremnost da vrši likvidacije u inostranstvu) – odjednom je postalo prednost.
Zauzimanje Krima, izvedeno skoro bez kapi krvi, bilo je bazirano na planovima koje je Glavna operativna uprava Generalštaba pripremila uz veliki oslonac na obaveštajne podatke koje je dostavila GRU. GRU je sveobuhvatno izvidia region, nadzirala je ukrajinske snage u njemu i prisluškivala njihove komunikacije. GRU ne samo da je obezbedila „pokrov” za „male zelene ljude” koji su tako brzo zauzeli strateške tačke na poluostrvu pre nego što će se pokazati otvoreno kao ruske snage, nego su mnogi od tih operatora bili bivši ili aktuelni pripadnici Specnaza GRU.
STRELKOV JE KADAR GRU?
Sve je više dokaza da je tzv. ministar odbrane separatističke Narodne Republike Donjeck Igor Strelkov (čije je pravo ime Igor Girkin) aktivni ili rezervni oficir GRU (nažalost, autor ne navodi pomenute „dokaze“; prim. prir.), koji svoje smernice, ako ne i izravne naredbe, dobija iz štaba GRU. Kao posledicu toga, Evropska unija ga je identifikovala kao kadar GRU i stavila ga među one pod sankcijama. Iako su većina pobunjenika na istoku Ukrajine ruski ili ukrajinski „ratni turisti”, izgleda da na terenu ima i operatera GRU koji pomažu da ljudstvo i oružje idu preko granice.
No, tek kad se krajem maja na istoku Ukrajine pojavio Bataljon Istok postalo je jasno da je GRU vaskrsla u svojoj punoći. Ova separatistička grupa nosi isto ime kao čečenska jedinica koja je postojala pod okriljem GRU i bila rasformirana 2008. godine. Izgledalo je da je ova nova jedinica, sastavljena uglavnom od istih tih boraca iz Čečenije, iskočila niotkud, uniformno naoružana i nasađena na oklopne transportere.
Njena prva akcija bilo je zauzimanje vladine zgrade u Donjecku, odakle su isterali razuralene pobunjenike koji su tu zgradu smatrali svojim štabom. Dokazavši se kao najjači vuk u čoporu, Istok je počeo da mobiliše ukrajinske dobrovoljce da bi njima zamenio čečenske borce, koji su, jedan po jedan, počeli da odlaze kućama.
Aleksander Kodakovski, prebeg iz ukrajinske Službe bezbednosti, potom je objavio da je on komandant bataljona, ali se to desilo tek posle zauzimanja vladine zgrade u Donjecku. Implikacija je da je bataljon prvobitno bio pod komandom predstavnika GRU. Čini se da je namena Istoka ne toliko da ratuje protiv regularnih ukrajinskih snaga – iako je činio i to – nego pre da posluži kao obučeno i disciplinovano sredstvo da se milicijama nametne autoritet Moskve, ako se za tim pokaže potreba.
Bataljon ”Istok” jasno obznanjuje strategiju Moskve: Kremlj ne želi otvoreni vojni sukob u svom susedstvu. Umesto toga, verovatno će njegovo omiljeno oružje u budućnosti biti neka vrsta ”asimetričnog rata”, koji se vodi u Ukrajini, a koji predstavlja mešavinu otvorene sile, dezinformacija, političkog i ekonomskog pritiska i tajnih operacija. U takvim operacijama GRU je izvrsna.
Konačno, iako Rusija neće napustiti pretenzije da bude globalna sila, u bliskoj budućnosti fokus ruske spoljne politike biće građenje i održavanje ruske hegemonije u Evroaziji. To su u isto vreme regioni gde je GRU najjača. Na primer, u Kazahstanu, čiji su severni regioni, s velikim brojem Rusa, potencijalna buduća meta za sličan politički pritisak preko lokalnih manjina, GRU je glavni obaveštajni subjekt pošto je njegnom civilnom parnjaku SVR Deklaracijom iz Alma-Ate iz 1992. godine tehnički nije dozvoljeno da vrši operacije u zemljama Saveza Nezavisnih Država.
VRAĆANjE STARE SLAVE
Kombinacija svih ovih faktora čini da GRU sada izgleda daleko opuštenije i samopouzdanije nego pre godinu dana. Kijev je isterao iz zemlje mornaričkog atašea pri ruskoj ambasadi kao oficira GRU, a šef GRU Sergun se našao na listi zvaničnika pod zapadnim sankcijama. No nijedna od ovih akcija nije agenciji nanela nikakvu štetu. Naprotiv, one su samo ojačale prestiž GRU.
Priča o degradaciji GRU je sumnjivo otsutna iz moskovskih krugova: vraćeni status agencije znači da je ona ponovo značajan igrač u beskrajnim ratovima za moć unutar ruske obaveštajne zajednice. Što je mnogo važnije, to znači da je vrlo verovatno da će operacije GRU po svetu da se ponovo prošire i povrate nešto od svoje stare agresivnosti.
Renesansa GRU takođe demonstrira da doktrina ”asimetričnog rata” nije samo ad hoc reakcija na posebnosti koje vladaju u Ukrajini: to je način na koji Moskva planira da realizuje svoje interese u današnjem svetu. To ostatak sveta još nije shvatio iako je to načelnik generalštaba Valerij Gerasimov jasno rekao prošle godine u opskurnom ruskom vojnom časopisu. On je tamo napisao da novi način vođenja rata uključuje „široku upotrebu političkih, ekonomskih, informativnih, humanitarnih i drugih nevojnih sredstava… dopunjenih vojnim sredstvima tajnog karaktera”, pri čemu upotreba specijalnih snaga sigurno nije na poslednjem mestu.
Ovu vrstu rata izvodiće agenti, komandosi, hakeri, manipulisani i plaćenici – operativci tačno one vrste kakve GRU ima na raspolaganju. Čak i pošto je većina jedinica Specnaza prekomandovana van direktne linije komandovanja GRU, ova agencija još uvek ima na raspolaganju elitne specijalne snage obučene za likvidaciju, diverzije i obmanjivanje, kao što se to vidi u Ukrajini. GRU je demonstrirala i volju da radi sa širokim spektrom „divljih”: u Čečeniji ona je formirala ne samo bataljon Istok nego i druge jedinice od prebega iz gerilskih ili banditskih grupa. Za osuđenog trgovca oružjem Viktora Buta vlada mišljenje da je kadar GRU „na određeno vreme”. GRU je manje izbirljiva u izboru saradnika od većine obaveštajnih agencija, što takođe znači da je teže biti načisto s tim ko radi za njih.
NATO i Zapad još uvek nemaju efikasan odgovor na ovakav razvoj stvari. NATO, vojni savez stvoren da odgovori na neposrednu i otvorenu agresiju, već se našao na mukama kako da odgovori na virtuelne udare, kao što je bio sajber-napad na Estoniju 2007. godine.
Renesansa dobre sreće GRU obećava budućnost, u kojoj će hladnoratovska pretnja tenkovima koji se prelivaju preko granice biti zamenjena novom vrstom rata u kojem će manipulativno, pažljivo kultivisanje lokalnih saveznika biti kombinovano sa tajnim udarima Specnaza za ostvarivanje političkih ciljeva Kremlja. NATO može biti jači na striktno vojnom polju, ali, ako Rusija može da otvori političke podele na Zapadu, da izvodi operacije koje može da porekne, koristeći borce neke treće strane i da cilja strateške ličnosti i postrojenja, u suštini nije bitno ko ima više tenkova ili bolje avione-lovce. A to je upravo ono na šta se GRU sprema.
(Fondsk)[adsenseyu5][adsenseyu5]
