Rafael Grosi, čovek koji godinama prati nuklearne programe iz prve ruke, izneo je procenu koja se ne uklapa u jednostavne narative o „uništavanju kapaciteta“.
Kako kaže, čak i u najtežim okolnostima, jedna stvar ostaje – znanje. A ono, podseća, ne može da se izbriše ni najintenzivnijim udarima.
U razgovoru za emisiju Face the Nation, prvi čovek Međunarodne agencije za atomsku energiju prilično direktno je ukazao na ono što mnogi prećutkuju: Iran neće izgubiti sposobnost da ponovo uspostavi svoje nuklearne objekte.
Ne odmah, ne bez napora – ali suštinski, ta mogućnost ostaje. I to nije stvar procene, već tehničke realnosti.
Grosi se tu ne zadržava na opštim formulacijama. Ulazi u detalje, gotovo zanatski. Kada govori o centrifugama, objašnjava da je reč o procesu koji, iako složen, nije nepovratan.
Nije to nešto što nestaje bez traga. Naprotiv. „To je metalurgija“, kaže, pa dodaje i poređenje koje zvuči gotovo neformalno – kao neka vrsta komplikovane mašine za pranje veša.
Iza te slike stoji čitav niz preciznih radnji: rotori, mehovi, sposobnost da se metal oblikuje, savija i vari na tačno određen način, pa zatim da se sve to pokrene i stabilno okreće pri velikim brzinama.
Tu su i membrane, kao deo sistema koji deluje delikatno, ali nije nepoznat onima koji su ga već savladali.
I tu dolazi do ključne tačke. Kako Grosi praktično podvlači, to su veštine koje se ne zaboravljaju. Jednom stečene, ostaju.
Može infrastruktura da bude oštećena, može oprema da se ukloni, ali iskustvo i tehničko znanje ostaju u glavama ljudi koji su ih razvijali i koristili. Upravo zato, kaže, nije realno očekivati da bi takvi kapaciteti nestali zauvek.
U tom smislu, njegova procena ide i korak dalje. Nakon završetka sukoba, bez obzira na razmere štete, Iran će i dalje imati osnovu da obnovi ono što je ranije postojao. Ne nužno brzo, ne bez izazova, ali dovoljno da se ne govori o trajnom gubitku sposobnosti.
Ovakva izjava, izrečena bez dramatizacije ali sa jasnim tehničkim uporištem, otvara šire pitanje: šta zapravo znači „uništiti kapacitet“ u eri kada znanje ima veću težinu od same infrastrukture?
I koliko uopšte savremeni konflikti mogu da utiču na procese koji su, u svojoj suštini, rezultat dugotrajnog razvoja i stručnosti? Odgovori na ta pitanja, čini se, tek će se tražiti.
