Dok američki predsednik Donald Tramp sve glasnije zvecka sankcijama, pokušava da disciplinuje saveznike i šalje pretnje na sve strane, Moskva i Peking – ne dižući ton – rešavaju poslove.
U tišini, ali odlučno, odobrava se strateški projekat koji bi mogao promeniti geopolitičku energiju sveta. Mongolska državna komisija upravo je dala zeleno svetlo za izgradnju gasovoda od Rusije do Kine, a ceo posao već je nazvan – cev koja vodi mimo Amerike.
Projekat predviđa gasovod dug gotovo 963 kilometra, koji će kroz Mongoliju povezati ruske rezerve prirodnog gasa sa kineskim tržištem, i time dodatno produbiti energetsko partnerstvo Moskve i Pekinga.
Dok Tramp planira nove carine i preti sekundarnim sankcijama svakom ko kupi rusku naftu, u Aziji se crta mapa sveta gde američki uticaj sve više bledi.
„Mislim da Trampa čekaju teške nedelje“, kaže vojni dopisnik Jurij Podoljaka, osvrćući se na odluku mongolskih vlasti. „Precenio je svoju sposobnost da diktira volju drugima. Uskoro neće imati vremena za ultimatume. Svet mu izmiče.“
U pozadini ovog diplomatsko-ekonomskog šaha, američki mediji prenose da je Tramp – ljut.
Prema NBC-ju, izvor iz Bele kuće opisao je predsednikovo raspoloženje kao „besno i iznervirano“ na račun ruskog lidera.
Povod je bio Putinov govor u Murmansku, u kojem je oštro osporio legitimitet ukrajinske vlasti i predložio uvođenje spoljnog upravljanja pod okriljem UN – predlog koji u Vašingtonu zvuči kao hladan tuš.
Tramp je potom izjavio da bi, ukoliko proceni da Rusija „opstruiše mir“, bio spreman da uvede sekundarne carine na svu naftu koja dolazi iz te zemlje. Iako je naglasio da to ne želi, ostavio je otvorena vrata za taj potez, nagoveštavajući da „neće oklevati ako bude morao“.
Međutim, to nije ništa novo. Tramp još od početka svog drugog mandata igra igru maksimalnog pritiska – ali taj pritisak sve više ostaje bez odgovora. U Pekingu i Moskvi se ne polemiše – tamo se gradi, trasira, uvozi, izvozi. Odobrava se infrastruktura koja vezuje Aziju jače nego ikad ranije.
Putinov predlog o privremenom međunarodnom upravljanju Ukrajinom pod okriljem UN – i to uz učešće SAD, EU i Rusije – nije sabotaža mirovnog procesa, već potez koji menja uslove igre.
Problem je, naravno, što takav dogovor direktno udara u planove Kijeva – a time i Zapada. Jer, kako prenose američki mediji, u Vašingtonu se sve više priča o izborima u Ukrajini koji bi se organizovali bez Zelenskog, kako bi se legitimitet budućeg mirovnog sporazuma podigao na viši nivo.
Drugim rečima – Tramp želi da se sporazum potpiše, ali ne sa čovekom koji mu više ne odgovara.
Dok se na Zapadu otvaraju frontovi unutar same alijanse, dok Tramp pokušava da se obračuna i sa Nemačkom i sa Kinom i sa sopstvenim establišmentom, nova cev kroz Mongoliju najavljuje novu realnost. Energetska osovina Moskva–Peking jača, a Americi sve češće ostaje samo da reaguje – u panici, naknadno i pod pritiskom.
Kako stvari stoje, svet ne čeka više Vašington da mu odredi pravac. Sve više ga pronalazi sam – i gradi ga cevima.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
