Francuski „Figaro“ objavio na deset stranica reportažu sa KiM, u kojoj se konstatuje da su Srbi na toj teritoriji tretirani kao građani drugog reda.
U tekstu pod naslovom „Srpski duh otpora“, navodi se da se Srbi na Kosovu i dalje bore za opstanak, uprkos činjenici da ih je preostalo svega oko 100.000 i da su okruženi sa oko dva miliona Albanaca, jer oko 250.000 Srba bilo je prinuđeno da napusti svoje domove.
„Figaro“ podseća da je od 1999. godine na Kosovu i Metohiji, koje pravoslavni Srbi smatraju svojim Jerusalimom, uništeno oko 150 crkava, kapela i manastira, i da se sve to dogodilo tokom i nakon 78 dana vazdušnih napada NATO-a, pokrenutih bez mandata Ujedinjenih nacija.
[adsenseyu1]
„Figaro“ je svoje čitaoce detaljno informisao i o nedavnom upadu albanskih specijalaca na sever Kosova i Metohije, a autor je tu akciju nazvao brutalnim obeležavanjem godišnjice dolaska međunarodnih snaga.
„Zvanično, cilj je bio razbijanje mreže korupcije i krijumčarenja. To će zasmejati bilo koga ko poznaje Kosovo, imajući u vidu da je ono stecište svih mogućih prevara i zla: od trgovine belim robljem i kradje automobila, preko opojnih droga, pa čak i trgovine ljudskim organima“, navodi se u tekstu.
Srbi se danas, kako opisuje „Figaro“, grupišu u enklavama i izloženi su stalnoj pretnji iznenadnog nasilja, ali uspevaju da podnesu tešku sadašnjost ugledajući se na bogatu prošlost.
Opisujući položaj Srba na Kosovu, reporter „Figaroa“ postavlja pitanje da li je tu reč o aparthejdu, diskriminaciji ili možda segregaciji.
„Na drugim mestima, medjunarodna zajednica, uvek spremna na odbranu ljudskih prava, ne bi se libila da ovim pojmovima označi Prištinu. Ipak, osim Rusije, niko ne brani Srbe. Zahvaljujući nekažnjenosti, vrlo dobro svesna odobravanja SAD i EU, kosovska vlada vrši sve jači pritisak“, navodi se u tekstu.
„Figaro“ podseća i na niz jednostranih poteza Prištine, poput uvodjenja takse od 100 odsto za proizvode iz Srbije, postepenog ukidanja granice izmedju Kosova i Albanije, i na kraju formiranja profesionalne vojske, uz konsataciju da su Srbi na Kosovu žrtve odmeravanja snaga koje ne najavljuje ništa dobro.
U okviru reportaže, autor Žan Luj Tramble je intervjuisao francuskog humaniarca, predsednika udruženja „Solidarnost za Kosovo“ Arnoa Gujona, koji je objasnio zašto mu Priština od 10. septembra prošle godine zabranjuje ulazak na Kosovo i pružanje pomoći i podrške srpskom stanovništvu.
„Moje vozilo su potpuno razmontirali, a mene podvrgli apsurdnom ispitivanju dva agenta bezbednosne službe koji su došli specijalno iz Prištine. Operacija je trajala nekoliko sati, da bi mi na kraju ta dva službenika dali zabranu ulaska i boravka na Kosovu. U tom dokumentu ne spominje se ni razlog ni motiv za tako nešto, pošto nisam počinio nikakvo krivično delo“, rekao je Gujon.
On je uveren da je postao nepoželjan na samoproglašenom Kosovu zato što čini sve da zapadnom javnom mnjenju približi humanitarnu situaciju i probleme srpskog naroda. „To me neće sprečiti da nastavim dalje, jer Srbima na Kosovu je potrebna podrška. Njihov duh otpora je netaktnut – ugledajmo se na njih“, kazao je Gujon.
[adsenseyu4]
ISPLIVALI ZAPANJUJUĆI PODACI: Na Kosovu ne živi 1,8 miliona Albanaca nego samo 700.000
Na kakav zaključak o brojnosti stanovništva na Kosovu i Metohiji upućuju podaci Svetske banke i američke CIA o broju korisnika mobilne telefonije u svetu i u našoj južnoj pokrajini?
Nakon što su egzaktni podaci Evrostata, statističke agencije Evropske unije, a uz Evrostat i ostalih za to nadležnih tela, razvejali mitove o demografskom bumu među Albancima u Albaniji i naročito na Kosovu i Metohiji, bumu koji navodno preti da Albance učini brojnijim od Srba… neki drugi zvanični podaci primoravaju nas da u pitanje dovedemo i tvrdnju da na Kosovu i Metohiji, prema popisu iz 2011. godine koji su bojkotovali Srbi iz četiri severne opštine, ima 1.739.825 stanovnika, odnosno 1.895.250 kako navodi američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) u svom najnovijem „Svetskom almanahu“ (CIA World Factbook), pozivajući se na procenu iz jula 2017. godine.
Čudne kosovske brojke
Reč je o broju korisnika usluga mobilne telefonije na području Kosova i Metohije. Ova cifra mora se smatrati egzaktnom, iz prostog razloga što niko ne može na crno da se prikači na mobilnu mrežu, kao što je to moguće u slučaju, na primer, vodovoda ili struje, što će reći da je svaki korisnik mobilne mreže na njoj i registrovan, te se otuda i ukupna brojka korisnika mora smatrati relevantnom.
Zašto je to indikativno u slučaju Kosova i Metohije, u kontekstu koji spominjemo? Zato što spomenuti „Svetski almanah“ navodi da u našoj južnoj pokrajini ima – reč je o podatku iz jula 2016. godine – ukupno oko 562.000 registrovanih korisnika mobilne telefonije, a neregistrovani ne mogu da postoje. Na 100 stanovnika Kosova i Metohije, kaže statistika CIA, dolazi 31 mobilni broj.
Sam po sebi ovaj broj ne govori mnogo dok se ne ukrsti s podacima Svetske banke, zasnovanim na informacijama Međunarodne telekomunikacione unije.
Kakve to veze ima sa sumnjom u propagirani broj stanovnika Kosova i Metohije od oko 1,8 miliona stanovnika?
Osnov za sumnju počiva na tome što Svetska banka (i Međunarodna telekomunikaciona unija) navodi da je svetski prosek u 2016. godini bio 100,68 mobilnih telefona na 100 stanovnika. A na Kosovu i Metohiji na (navodnih) 100 stanovnika, dolazi više nego tri puta manje – samo 31.
Ovaj podatak je utoliko neobičniji, sumnjiviji, kada se i detaljnije stavi u kontekst. Naime, ispada da na Kosovu i Metohiji ima manje mobilnih telefona nego u ratom razorenom Avganistanu (tamošnji prosek je 62 na 100 stanovnika), Somaliji (46 na 100 stanovnika), Sudanu (70 mobilnih telefona na 100 stanovnika), u Zapadnoj obali i Gazi (78)…
Kosovski 31 mobilni telefon na 100 stanovnika još je teže prihvatljiv ako se uporedi s prosekom za Evropu i Centralnu Aziju, koji iznosi 126 mobilnih telefona na 100 stanovnika i ako se uporedi s prosekom za „zemlje u krhkoj i konfliktnoj situaciji“ (postoji i takva statistika) od 67 mobilnih telefona na 100 stanovnika, za „teško zadužene siromašne zemlje“ (66), za „najmanje razvijene države po klasifikaciji UN“ (67), najzad, drastično je niži čak i od podsaharske Afrike, sinonima za tehnološku i svaku drugu zaostalost, gde na 100 stanovnika dolaze 73 mobilna telefona.
Slična se slika dobija i kada sagledamo region. U Bosni i Hercegovini na 100 stanovnika postoji 97 mobilnih telefona, u Hrvatskoj 105, u Crnoj Gori 166, u Srbiji 130, u Sloveniji 115, u Makedoniji u kojoj živi značajna albanska manjina 99, u samoj Albaniji, koja je ovde naročito interesantna zbog kulturološke podudarnosti, 115 mobilnih telefona na 100 stanovnika. A na Kosovu, da ponovimo, svega 31.
Dve mogućnosti
O čemu se radi? Postoje samo dve realne mogućnosti, ako se složimo da ovoliko odstupanje deluje izuzetno nerealno.
Prva: da je američka CIA nešto drastično pobrkala i to na tri mesta (ukupan broj mobilnih telefona, broj telefona u odnosu na broj stanovnika, rang u svetu), na stranici koja je poslednji put osvežena 14. avgusta ove godine. Ali biće da to nije slučaj. Probe radi, uporedili smo ovogodišnju brojku sa, nasumično odabranim, podatkom iz istog izvora za 2015. godinu i rezultat je identičan.
Dakle, preostaje druga mogućnost. A to je da na Kosovu i Metohiji ima daleko manje stanovnika nego što se prikazuje, pa je zato i ova (inače egzaktna) telefonska statistika u kosovskom slučaju toliko neprecizna i pokazuje toliko odstupanje od svega uporedivog. Jednostavno, tačan je broj mobilnih telefona, netačan je ukupan broj stanovnika s kojim se broj telefona upoređuje.
O koliko manje stanovnika govorimo? To je, naravno, teško odrediti preciznije, ali ako je kosovski prosek više nego tri puta manji od svetskog, regionalnog, albanskog…, pa i ako na brojku od 562.000 dodamo korisnike srpskih mobilnih mreža koji eventualno nisu ubrojani u kosovski prosek, dolazimo do mogućnosti da je Albanaca na Kosovu i Metohiji možda i za čitav milion manje nego što se tvrdi.
Prevara tolikog obima je nemoguća? Možda i jeste, ali na kosovskim izborima 2017. godine glasalo je tek nešto više od 700.000 tamošnjih Albanaca, odnosno ukupno 777.093 sa Srbima i ostalim manjinama…
Tako da i na osnovu toga mora još jednom da se postavi pitanje: koliko Albanaca zaista živi u našoj južnoj pokrajini?
(Tanjug,Sputnik)
