Francuski parlamentarci Erik Diard i Erik Puliat predstavili su šokantan izveštaj o islamskoj infiltraciji u francuski, javni sektor, koji će u potpunosti biti objavljen danas, 26. juna, a koji je nakon kratkog pregleda objavio nedeljnik Le Point.
Diard i Puliat su organizovali niz saslušanja iza zatvorenih vrata, počevši od novembra prošle godine do danas, s visokim funkcionerima institucija kao što su prefekti, obaveštajni i policijski službenici, vojska, s ciljem objavljivanja situacije koja se čini izuzetno zabrinjavajućom. Radikalni islamisti su zapravo infiltrirani u brojne sektore, uključujući parišku saobraćajnu kompaniju Ratp, aerodrome, škole, univerzitete, ali i policiju, vojsku, vatrogasce, javne kancelarije i sindikate.
[adsenseyu1]
Slučaj „Regie Autonome des Transporte Parisiens – Ratp“
Najupečatljivija epizoda koja nas navodi da shvatimo dramatičnu situaciju u kojoj se Ratp našao se dogodila krajem aprila u pariškim predgrađima, kada je islamski vozač autobusa na liniji 60 odbio da pokupi devojku jer je imala prekratku suknju, rekavši joj da “razmisli o pravilnom oblačenju”.
To se dogodilo u 23 sata u udaljenom i ugroženom području Bit Šomon. Devojka o kojoj je reč bila je 29-godišnja ćerka alžirskog pesnika Kamela Benčeika i sve je objavljeno na vestima. Sam Benčeik je ispričao priču u postu na Fejsbuku. Ono što je još više uznemirujuće, društvena mreža mu je deaktivirala profil zbog toga što je objava “podsticala na mržnju”.
U ovom trenutku postavlja se pitanje koliko se sličnih epizoda dogodi svaki dan u Francuskoj i jesu li dostigle rekord? Za njih se ne čuje možda zato što žrtvama nedostaju sredstva i kontakti da prijave činjenice, ili pak zbog jednostavnog straha od posledica? Za spomenutnog vozača je ovaj put pošlo po zlu jer je naleteo na pogrešnu osobu i sigurno će biti kažnjen, ako ne i otpušten, ali većina slučajeva ne završava na ovaj način.
Štaviše, postoje brojna svedočenja zaposlenih Ratpa, uključujući i sindikaliste koji su članovima Evrospkog parlamenta Diardu i Puliatu objasnili kako postoje kancelarije na terminalu koje su zabranjene ženama, zaposleni koji se ne rukuju sa ženama i koji odbijaju da voze autobuse koje je upravo vozilo žensko osoblje, potpuno zanemarujući sekularnu državu koja bi, barem teoretski, trebala da bude zaštićena.
Uprkos više od 5000 izveštaja, pariška kompanija minimizuje čitavu stvar, iako je problem jasan i raste. Naposletku, sam Ratp je usvojio strategiju zapošljavanja vozača među muškarcima severnoafričkog porekla bez ikakve provere, isključivo u nadi da će zaustaviti bacanje kamenja i vandalizam protiv autobusa.
Rezultat? Kamenovanja se nastavljaju, ali se sada islamistička ideologija širi poput požara unutar Ratpa, uključujući sindikate. Nije iznenađujuće da je jedan od terorista iz Bataklana i strani militant džihadista u Siriji od 2010. do 2012. godine Semi Amimur dve nedelje radio u Ratpu kao vozač autobusa.
Problem aerodroma
Radikalna islamska infiltracija ne štedi ni sektor aerodroma gde je OBS „za sada“ zabeležila seriju sabotaža aviona i ispisivanje islamskih slogana na delovima aviona. Tu je i problem vezan za zaposlene pariških aerodroma za koje se sumnja da su radikalizovani, ali još uvek poseduju “crvene karte” koje im omogućavuju pristup ograničenim područjima aerodroma, sa sve povezanim rizicima za bezbednost putnika.
[adsenseyu4]
Prema nekim izvorima, najmanje sto ljudi su u datotekama zabeleženi kao radikali, ali poseduju takvu karticu i rade na aerodromima u Parizu. Nisu slučajno između novembra i decembra 2015., odmah nakon poznatih terorističkih napada, francuske vlasti povukle crveni karton za šezdeset osoba koje su radile na aerodromima, a bile su osumnjičene za radikalizaciju. Sprovedena je i pretraga njihovih ormarića, ali do počinjenja krivičnog dela radikalizovani subjekat ne može biti otpušten, već samo prebačen negde drugde i ne previše daleko od prethodnog radnog mesta.
Zatim, tu je čitav problem povezan sa infiltracijom u sindikate kao što je moćni CGT, gde su se radikalni islamisti infiltrirali u pokušaju nametanja vlastitih potreba, uključujući i benigne stvari kao što je halal hrana u kantinama i vreme za molitvu. Plan je privremeno propao samo zahvaljujući protivljenju drugih strana sindikata.
Strategija je gotovo uvek ista. Islamski vođa ulazi u CGT, a zatim ubacuje sve svoje prijatelje i sledbenike sa ciljem sticanja moći unutar strukture i vršenja pritiska. Način infiltracije analogan je onom kog su islamski krugovi već učinili u politici.
Područja izvan kontrole
Radikalni islamizam lebdi između tihog kršenja, neugodnih pariških predgrađa i onih drugih velikih francuskih gradova. Područja u kojima je država praktično odsutna i gde nezaposlenost doseže alarmantni nivo opšte stope od 40 odsto i čak 60 odsto među mladima.
Mora se, međutim, reći da se radikalizacija ne odnosi samo na nezaposlene, jer je infiltracija u javni sektor jasna. Umesto toga, problem je drugi i odnosi se na potpuni neuspeh multikulturalizma koji se utopijski nadao inkluzivnom društvu u kom bi se “autsajderi” integrisali stvaranjem društva uzajamnog poštovanja i tolerancije na temelju sekularizma. Ništa ne može biti više pogrešno i činjenice su jasne.
Samo ulaskom u ta područja je zapravo moguće shvatiti kako stvari stvarno izgledaju. Ljudi iz Magreba su gospodari na javnom zemljištu, obavljajući svoje aktivnosti, bile one zakonite ili ne. U mnogim slučajevima oni su ti koji iritiraju, vređaju i napadaju neistomišljenike, čak i unutar vlastite zajednice.
Zabranjuju pristup barovima i bistroima devojkama koje, ako pokušaju da se približe, uveliko rizikuju. Tamo žive i deca umerenih muslimana koja ne nameću svoja pravila nikome, ali i francuski katolici ili sekularni pojedinci iz obe zajednice. Oni su na meti njihovih islamskih „drugova“, napadnuti i izolovani kao “nevernici”. Ozbiljan i sve češći problem se pojavljuje i u školama u predgrađima.
To su područja u kojima je država izrazito manjkava, ako ne i odsutna i to je upravo najvažnija tačka, jer istorija, ne samo Francuske ili drugih evropskih zemalja, već i Sirije, Alžira, Egipta i drugde u muslimanskom svetu uči da se radikalni islamizam infiltrira upravo u onim kontekstima u kojima je država odsutna, gde nema puno poverenja u institucije i tamo gde je socio-ekonomska situacija teška. Nije važno da li je to predgrađe Kaira, Kosovo s punom nezaposlenošću, Čečenija ’90-ih ili pariško predgrađe. Mehanizam je, iako s nekim kontekstualnim razlikama, uvek isti.
(logicno.com)
