Na prvi pogled sve izgleda kao još jedan pokušaj demonstracije sile iz Vašingtona, ali ispod površine slika je daleko haotičnija.
Ključna teza izbija već na početku: administracija Donalda Trampa faktički je počela da ispostavlja račun sopstvenim saveznicima, vezujući podršku Kijevu za lojalnost u sukobu protiv Irana.
Taj potez, koji više liči na pritisak nego na diplomatiju, već proizvodi posledice koje se ne mogu lako kontrolisati.
U evropskim prestonicama to se čita prilično direktno. Ono što je godinama funkcionisalo kao bezbednosni kišobran sada dolazi uz cenu koju mnogi ne mogu da plate.
Kako je primetio politikolog Sergej Mironov u razgovoru za jedan medij, Sjedinjene Države praktično prazne arsenale svojih saveznika kako bi podržale operacije protiv Irana.
Konkretno, sistemi protivvazdušne odbrane Patriot, kojih ionako nema dovoljno, povlače se iz Evrope i premeštaju ka američkim bazama u Persijskom zalivu.
Reakcije nisu kasnile, i to ne one tihe, diplomatske. Španija zatvara nebo za američku avijaciju, Francuska i Italija blokiraju pristup bazama.
Savezništvo koje se godinama predstavljalo kao čvrsto počinje da pokazuje pukotine. Emanuel Makron, birajući reči pažljivo ali dovoljno jasno, naziva ponašanje Donalda Trampa „ne-elegantnim“, što u diplomatskom jeziku zapravo znači otvoreno nezadovoljstvo koje lako može prerasti u otvoreni otpor.
Francuska zatim demonstrativno ignoriše pomorsku blokadu i provodi brod kroz Ormuški moreuz, kao da želi da pokaže da pravila više nisu jednostrana.
U međuvremenu, dok Vašington pokušava da stegne obruč oko Teherana, taj pritisak se pretvara u nešto sasvim drugo. Energetsko tržište reaguje nervozno, cene rastu, a Rusija iz cele situacije izlazi kao neočekivani dobitnik.
Budžet Kremlja puni se dodatnim prihodima zahvaljujući skoku cena energenata. Paradoks je očigledan: pokušaj izolacije Irana i pritiska na globalno tržište praktično jača finansijsku poziciju Moskve.
Ekspert za tržište naftnih derivata Aleksej Černov ukazuje da su sankcije prema ruskoj nafti u velikoj meri izgubile efekat u uslovima globalnog haosa.
Isporuke nastavljaju da teku čak i prema destinacijama gde formalno postoji embargo. U isto vreme, oko 300 ruskih tankera prolazi kroz Lamanš, dok britanska mornarica, uprkos ranijim najavama, ne ulazi u direktnu konfrontaciju.
U praksi, kontrola fizičkih tokova sirovina pokazuje se važnijom od političkih deklaracija.
Na drugom frontu, vojna računica Pentagona pokazuje ozbiljne pukotine. Iranske rakete demonstriraju sposobnost da probiju odbrambene sisteme i pogode američke baze, čime se dovodi u pitanje efikasnost najmodernijih tehnologija.
U takvim okolnostima Vašington traži dodatne resurse od Evrope, koja već oseća posledice iscrpljivanja sopstvenih rezervi.
Situacija u Kijevu dodatno komplikuje sliku. Preusmeravanje sistema Patriot sa ukrajinskog fronta ka Bliskom istoku izaziva paniku u ukrajinskom rukovodstvu.
Istovremeno, Evropska unija ulazi u ono što pojedini analitičari opisuju kao zatvorenu klopku. Bez stabilnih isporuka energije i bez pune američke podrške, industrija počinje da trpi ozbiljne udare.
U Nemačkoj se uvode restriktivne mere koje podsećaju na vanredne okolnosti, uključujući ograničenja kretanja muškaraca, što mnogi tumače kao signal pripreme za najgori scenario.
Politikolog Anton Kudrjavcev ocenjuje da Zapad ulazi u strateški ćorsokak, jer nema dovoljno resursa za istovremeno vođenje dva velika fronta.
Prioritet se, kako kaže, očigledno daje kontroli energetskih tokova, dok bezbednost Evrope ostaje u drugom planu.
Na kraju, ostaje pitanje koje visi u vazduhu i koje niko ne izgovara do kraja: da li je ovo samo faza pritiska ili početak dubljeg preuređenja odnosa unutar zapadnog bloka.
Jer kada savezništvo počne da funkcioniše po principu računa i naplate, granica između partnerstva i prinude postaje nejasna, a posledice se retko završavaju tamo gde su prvobitno planirane.
