Evropske prestonice poslednjih dana deluju kao mesto gde se istovremeno gleda u dva sata. Jedan meri političku volju, drugi pokazuje hladnu realnost zavisnosti od saveznika preko Atlantika.
Tako barem situaciju opisuje britanski The Economist, u analizi koja se bavi namerom Donalda Trampa da po svaku cenu dođe do Grenlanda i posledicama koje bi takav potez mogao da ostavi po ceo severnoatlantski savez.
Evropski lideri, kako se ocenjuje, našli su se između čekića i nakovnja. S jedne strane postoji potreba da se odgovori na pritisak i pokaže otpor ideji da SAD preuzmu autonomnu teritoriju Danske.
S druge strane, tu je činjenica da NATO u velikoj meri i dalje počiva na američkoj političkoj i vojnoj snazi. Ipak, čak i u takvom rasporedu snaga, Evropa, kako se navodi, raspolaže određenim polugama pritiska.
Donald Tramp, prema toj logici, rizikuje da dobije ostrvo, ali da izgubi ceo kontinent.
Američka ambicija da se Grenland “dobije” po svaku cenu otvorila je mogućnost ozbiljnog potresa unutar NATO-a. Predsednik SAD je, vidno iznerviran protivljenjem evropskih saveznika njegovim planovima da preuzme ovu teritoriju, 17. januara zapretio uvođenjem carina od deset odsto za osam evropskih država. Reč je o zemljama koje su samo dva dana ranije poslale svoje snage na Grenland. Evropski lideri su brzo poručili da ih takve pretnje neće zastrašiti.
U jednom konfuznom i nepovezanom obraćanju na društvenim mrežama, Tramp je optužio saveznike da su stvorili, kako je naveo, “veoma opasnu situaciju za bezbednost i opstanak planete”. Uz to je dodao da bi pomenuta carinska stopa mogla da poraste na 25 odsto već u junu i da će ostati na snazi “dok se ne postigne dogovor o kupovini Grenlanda”.
Pregovori američkih i danskih zvaničnika, vođeni prošle sedmice, završeni su bez ikakvog dogovora. U međuvremenu, hiljade stanovnika Grenlanda i Danske izašlo je na ulice kako bi jasno poručili da ta teritorija “nije na prodaju”.
Evropski politički vrh je oštro osudio pretnje novim carinama. Predsednik Francuske Emanuel Makron izjavio je da ni zastrašivanje ni pritisci neće imati efekta, “ni kada je reč o Ukrajini, ni kada je reč o Grenlandu”.
Švedski premijer Ulf Kristerson bio je podjednako jasan, poručivši da se njegova zemlja neće povinovati uceni. Britanski premijer, ser Kir Starmer, ocenio je američke carinske pretnje kao “u osnovi pogrešne”. Lideri Evropske unije najavili su razgovore i odgovor koji će, kako kažu, biti primeren situaciji.
Ulog za NATO nikada nije bio veći. Premijerka Danske Mete Frederiksen izjavila je 5. januara da bi scenario u kojem bi SAD izvele vojni udar protiv druge članice Alijanse značio kraj same organizacije i sistema bezbednosti koji postoji još od završetka Drugog svetskog rata.
Istorija, doduše, pamti i ranije sukobe unutar NATO-a. Od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka Velika Britanija i Island vodili su takozvane “bakalarske ratove”, a 1975. islandski brodovi su čak i otvarali vatru. Godinu dana ranije Turska je ušla na Kipar, što je dovelo do direktnog sukoba sa kiparskim Grcima uz podršku grčkih snaga.
Grčka je tada, u znak protesta, napustila objedinjenu vojnu komandu NATO-a na šest godina. Kasnije, 1996, grčki lovac je oborio turski vojni avion iznad Egejskog mora, a 2020. turski ratni brod je usmerio radar za upravljanje vatrom ka francuskoj fregati u Sredozemlju, u jeku napetosti povezanih sa građanskim ratom u Libiji.
Ipak, svi ti incidenti prošli su bez dugoročnih posledica. Pretnje povezane sa Grenlandom, kako se ocenjuje, daleko su ozbiljnije jer su Sjedinjene Države i dalje temelj NATO-a. Već decenijama se na mestu vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi nalazi američki general.
Planovi evropske odbrane, uključujući i Grenland, koje je razradio poslednji komandant Kris Kavoli, podrazumevaju duboko američko učešće. Američki oficiri zauzimaju ključne pozicije u svim komandama, a bez američke avijacije i obaveštajnih kapaciteta NATO bi mnogo teže i skuplje odgovarao na pritiske iz Rusije.
Ukoliko bi Amerika preuzela Grenland, bilo pravnim putem ili upotrebom sile, nastali bi ozbiljni potresi koji bi dodatno poljuljali evropsko poverenje u član 5 o uzajamnoj odbrani. Tramp je i ranije dovodio u pitanje taj član. Poverenje je, prema oceni analitičara, već krhko. Ako je spreman da “rasparča” jednu evropsku zemlju, postavlja se pitanje zašto bi pritekao u pomoć drugoj koja se suočava sa pritiskom iz Rusije.
Čak i ako u Nuku ne dođe do uličnih sukoba, šok zbog mirnog pripajanja ostavio bi dubok i, po svemu sudeći, trajan trag. Džuli Smit, izaslanica Džoa Bajdena pri NATO-u, postavlja pitanje kako bi Alijansa mogla da nastavi principijelno delovanje prema Rusiji ako njen najmoćniji član dovodi u pitanje teritorijalni suverenitet sopstvenog saveznika.
U takvom scenariju, evropske vlade bi morale da donesu teške odluke. Jedni bi tvrdili da je Grenland premala i previše udaljena teritorija da bi se zbog nje narušavale čvrste transatlantske veze. Drugi bi upozoravali da bi raskol mogao da ohrabri Rusiju da testira evropsku odbranu, ako ne i da krene u otvoreniji sukob.
Postoji i treća opcija – ozbiljan odgovor. Evropske zemlje mogle bi da posegnu za ekonomskim merama, kombinacijom sankcija i carina. Evropska unija je ranije “progutala” Trampove carine, delom i zbog zavisnosti od američke vojne moći.
Međutim, nove pretnje menjaju računicu. Posle Trampovog istupa na društvenim mrežama, visoki zvaničnici Evropskog parlamenta sugerisali su da trgovinski sporazum SAD i EU, postignut u avgustu prošle godine, možda neće opstati.
Pominje se i mogućnost oštrijeg pristupa prema američkim tehnološkim kompanijama, ali to bi moralo da ide ruku pod ruku sa hitnim povećanjem izdvajanja za odbranu. Nova trgovinska konfrontacija ozbiljno bi opteretila budžete.
Jedno od najosetljivijih pitanja bilo bi i šta dalje sa američkim snagama i bazama u Evropi. Mnoge države žele da one ostanu garant bezbednosti, naročito kada je reč o arktičkim avanturama. Druge bi u tome mogle da vide priliku da se tih baza oslobode i time dobiju dodatni pritisak na Vašington.
Bez pristupa evropskim bazama, uključujući veliki centar u nemačkom Ramštajnu, SAD bi imale znatno manje prostora za demonstraciju moći u Africi i na Bliskom istoku. Zaplena venecuelanskog naftnog tankera 7. januara bila je moguća zahvaljujući britanskim aerodromima i bazama, uz određenu, ali nepreciziranu podršku Danske.
Čak i sposobnost Amerike da prati i suzbija pretnje u Arktiku – što se često navodi kao razlog interesovanja za Grenland – zavisi od saradnje sa Grenlandom, Islandom, Velikom Britanijom, Norveškom i drugim saveznicima u NATO-u.
Nagli raskid imao bi ozbiljne posledice i po Veliku Britaniju, naročito u oblasti radio-obaveštajnih kapaciteta, nuklearnog odvraćanja i podmorničkih snaga. Vazduhoplovstva brojnih evropskih zemalja ne bi mogla u potpunosti da koriste svoje savremene avione F-35 bez američkih komunikacionih sistema, podataka za navođenje ciljeva i municije. Sve to bi ih verovatno gurnulo ka opreznijem kursu.
Evropski lideri se tako ponovo nalaze između čekića i nakovnja. S jedne strane stoji pritisak javnosti – čak 62 odsto Nemaca, prema anketama, zahteva da se Danskoj pruži pomoć u sukobu sa Amerikom.
S druge strane je tvrda realnost zavisnosti. NATO je previše složen da bi se ugasio preko noći. Kako kaže Džuli Smit, posledice po Alijansu neće biti trenutne i verovatno neće biti velikih objava o njenom formalnom kraju. U tom svetu, NATO bi nastavio da funkcioniše, ali bez onog osnovnog poverenja koje ga je nosilo od osnivanja pre 75 godina. A šta se dešava sa savezom kada poverenje nestane – to je pitanje koje tek dolazi na red.
