Evropsko tržište goriva već neko vreme deluje kao teren na kome se stvari menjaju iz sata u sat, ali ono što se dogodilo sredinom marta podiglo je obrve i među najiskusnijim trgovcima.
Cene dizela su, bez mnogo upozorenja, preskočile i one najviše tačke iz energetske krize 2022. godine. Tada je maksimum bio 1230 dolara po toni.
Sada su brojke otišle dalje – 1318 dolara na Frankfurtskoj berzi 18. marta, pa već narednog jutra 1378. U tri nedelje, rast od 83 procenta. To je tempo koji retko ko uspeva da isprati bez posledica.
I dok se na pumpama širom Evrope tek nazire puni efekat tog skoka, veleprodajne cene već šalju signal da je problem dublji. Poljski Orlen, koji kontroliše rafinerije u Baltiku, Poljskoj i Češkoj, 19. marta nudi običan dizel po 1787 dolara za 1000 litara, a arktički po 1915. To nisu samo brojke na papiru – to je realnost koja polako dolazi i do krajnjih potrošača.
U pozadini, stvari su se razvijale brzo i, kako kažu upućeni, gotovo lančano. Nakon što je Izrael pogodio objekte na gasnom polju Južni Pars u Iranu, odgovor iz Teherana stigao je kroz niz udara na ključne tačke u regionu – katarski LNG terminal u Ras-Lafanu, gasna polja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i, možda najosetljivije, saudijsku rafineriju SAMREF. Ta rafinerija, smeštena na obali Crvenog mora, ima posebnu težinu jer omogućava izvoz mimo Ormuskog prolaza.
Reuters je, pozivajući se na izvore, naveo da je postrojenje u luci Janbu, pod upravom Saudi Aramco, bilo meta vazdušnog napada. Međutim, slika na terenu, barem prema nekim analitičarima, nije potpuno jasna.
Bloombergov komentator Havijer Blas napisao je da se i dalje raspravlja da li je napad zaista izveden, ali je dodao i nešto što tržište pažljivo prati: isporuke sirove nafte iz Janbua i Al-Muadžiza nastavljaju se bez prekida, a četiri tankera trenutno preuzimaju naftu preko alternativnog naftovoda.
Uprkos tim nijansama, tržište je reagovalo gotovo refleksno. Referentna nafta Brent skočila je na 116 dolara po barelu. Za Evropu, koja se u velikoj meri oslanja na uvoz derivata iz Bliskog istoka, to je dovoljno da se pokrene čitav lanac poskupljenja.
Dizel je, u tom smislu, posebno osetljiv – ne samo zbog industrije, već i zbog transporta koji i dalje nosi najveći teret kontinentalne logistike.
Zanimljivo je kako se politički odgovori formiraju dok se tržište već pomera. Litvanski ministar energetike Žigimantas Vaičunas otvoreno je rekao da ne postoji jednostavan alat niti univerzalno rešenje za ovakvu situaciju.
U dokumentu pripremljenom za samit Evropske unije, lideri traže od Evropske komisije hitan paket ciljanih, privremenih mera kako bi se ublažio nagli rast cena uvoznog fosilnog goriva. Ursula fon der Lajen već je iznela predloge – korekcije sistema trgovine emisijama, smanjenje nacionalnih poreza, povećanje državne pomoći.
Ali čak i među onima koji te mere zagovaraju, provlači se tiha rezerva. Kako primećuje Reuters, nijedna od opcija verovatno neće doneti nagli pad cena sve dok Ormuski prolaz, ključna arterija globalne trgovine energentima, faktički ostaje zatvoren ili ograničen.
U tom raskoraku između političkih najava i tržišne realnosti krije se i šira slika. Evropa je već jednom prošla kroz energetsku krizu i naučila neke lekcije, ali sada se čini da se pravila ponovo menjaju. Koliko brzo i u kom pravcu – to je pitanje na koje, bar za sada, niko ne daje konačan odgovor.
