Ruski ministar spoljnih poslova dao je oštru izjavu u kojoj je direktno optužio Sjedinjene Države za pokušaj narušavanja mirovnog procesa u Donbasu i ovoga puta nije ironično koristio poznati izraz „naši zapadni partneri“.
Prema Sergeju Lavrovu, iza kijevskog demarša, koji je odbio da povuče snage duž čitave linije kontakta, stoje Amerikanci.
Izgleda kao taktika kojom ruski ministar spoljnih poslova pokušava da ugura klin između Sjedinjenih Država i Evropske unije, a ta taktika bi mogla da deluje.
[adsenseyu1]
„Neću otkriti veliku tajnu, ali znamo da je takav stav ukrajinska delegacija na ”samitu normandijske četvorke” u Parizu zauzela na insistiranje Vašingtona, koji ne želi da se realizuje ugovor iz Minska. Očigledno je da je održavanje ovog sukoba, u određenoj kontrolisanoj fazi, u interesu Sjedinjenih Država, s obzirom na njegove geopolitičke namere i viziju postsovjetskog prostora“, rekao je Sergej Lavrov u intervjuu za Rusku gazetu.
Lavrov, naravno, nije otkrio veliku tajnu. Činjenicu da su Amerikanci zainteresovani za sabotiranje mirovnog procesa u Ukrajini su ruski funkcioneri više puta isticali. Oko te teze se čak razvila i određena nacionalna mitologija, prema kojoj Vašingtonu treba nestabilna i ratoborna Ukrajina da bi “zadržavala Rusiju”, na šta Lavrov aludira kada govori o “geopolitičkim namerama“ i američkoj „viziji postsovjetskog prostora“.
[adsenseyu4]
Međutim, izjava ruskog ministra spoljnih poslova zanimljiva je iz drugog razloga. Teško je prisetiti se slučaja kada bi se ta teza izrazila tako direktno i na tako visokom nivou iz Moskve. Obično to kažu novinari i drugi komentatori nižeg ranga, nudeći pri tome priličan udeo teorija zavere.
U isto vreme, dajući intervju, Lavrov je vrlo dobro znao da će Zapad obratiti pažnju na njegove reči, jer su tema i tvrdnja takvi da je Zapadu teško da ostane suzdržan.
Takođe je važno napomenuti da optužbe nisu nejasne. Lavrov govori o „uticaju“, „uveravanju“ i „sabotaži“, što su vrlo specifične optužbe na račun Amerikanaca, iako oni zvanično ne učestvuju u procesu iz Minska, dok s druge strane blokiraju njegove jasne i praktične inicijative. U ovom slučaju to je bilo povlačenje vojnih snaga duž čitave linije kontakta u Donbasu.
[adsenseyu1]
Možda se čini da takvim pooštravanjem formulacije Lavrov pokušava da spasi Sporazum iz Minska od destruktivnog uticaja američke uprave, ali može biti i da je igra koju igra puno složenija i da sledi više globalnih ciljeva.
Naravno da dugo možemo raspravljati o „zadržavanju Rusije“ putem Ukrajine, nabrajajući mnoge razloge.
Ipak, situacija s američkim uplitanjem u ukrajinske poslove nadilazi puko „obuzdavanje Rusije“. Sada se Ukrajina pretvorila u bojno polje između suprotstavljenih američkih tabora, a motivi „generala“ tih tabora su puno važniji od geopolitičkog sukoba s Rusijom.
Iza pokušaja Amerikanaca da utiču na ukrajinsku politiku često uopšte ne stoje američki nacionalni interesi i složene geopolitičke strategije, već je reč o velikom novcu i strahu za njihove karijere.
Pojavom Trampa u Beloj kući situacija za demokrate, koji su Ukrajinu uzeli za svoju koloniju, postaje složenija, dok je u Ukrajini stvoren paralelni sistem vlasti.
Odnosi s Kijevom i Moskvom su za Trampa postali toksična tema, tako da on ima sve manje želje za veze sa obe prestonice, a ključni ljudi na terenu, pre svega bivša ambasadorka Mari Jovanovič, nastavili su s radom u korist Demokratske stranke.
Sada o tome govore svi američki mediji odani republikancima, a sam Tramp, zaključujući slučaj opoziva, krenuo je u drugu fazu čistke u Stejt departmentu, a prvi su se na udaru našli ljudi zaduženi za Ukrajini, Mari Jovanovič i Kurt Voker.
Još jedna poruka, ostavka „desne ruke“ predsednika Vladimira Zelenskog može biti deo ovog procesa.
Sve ove prepirke, korupcijski skandali i pokušaji da se oba tabora reše „ukrajinskih aktera“ za Sjedinjene Države su trenutno mnogo važniji od pitanja rata i mira u Donbasu. Drugim rečima, sve to može biti igra za ili protiv Zelenskog jedne ili druge strane, a ne geopolitika ili sukob s Rusijom u njegovom najčišćem obliku.
Sporazum iz Minska mogao bi da postane kolateralna žrtva međusobne borbe dva suprotstavljena američka tabora, jer je u njoj već pala prva žrtva, spomenuti propali pokušaj udaljavanja dve armije od linije kontakta.
A Zelenski, koji je u početku bio za “odlučne korake na putu ka miru u Donbasu” i koji je imao priliku za to, sada je odjednom utihnuo.
To stvara povoljnu situaciju za Rusiju, a Lavrov je to prepoznao i iskoristio, neočekivano formulišući stari problem na novi način.
Nije vreme za tugovanje za Sporazumom iz Minska. To vreme je već prošlo, jer ako pažljivo pogledate tačke sporazuma, postaje jasno da je njegovo konačno sprovođenje praktično nemoguće. Na primer, nemoguće je zamisliti učestvovanje stranke Desnog sektora na izborima u Donbasu, a ovaj sporazum na kraju predviđa i to.
Odnosno, mirovni proces je u početku bio osuđen na zastoj, sa ili bez pomoći Amerikanaca.
Treba se pripremiti za najverovatniji scenario, ali to je onaj u kom će se sukob u Donbasu zamrznuti u godinama koje dolaze, kao što se dogodilo s Pridnjestrovljem. To automatski znači zadržavanje američkih sankcija. Ali, budimo iskreni, čak i bez Donbasa je očigedno da SAD neće ukloniti sankcije protiv Rusije, jer su one vredan alat za beskrupulozno takmičenje na tržištu, barem energenata i oružja. Te sankcije, ako ne zauvek, onda će na snazi biti još dugo vremena, bez obzira iz koje stranke dolazili američki predsednici.
Ali Evropa je druga stvar. Rusija je pre svega zainteresovana za okončanje rata sa sankcijama s Evropskom unijom. To je za Moskvu mnogo važnije, vrednije i što je najvažnije, barem teoretski je moguće.
U kontekstu prethodno navedenog, lako je zamisliti kako ova situacija izgleda za zemlje Evropske unije, koja je, za razliku od Sjedinjenih Država, motivisana za rešavanje vojnog sukoba na svojim granicama i obnovu normalne trgovine s Rusijom. Jedini koji to ne žele su Poljaci i baltičke republike, iako potonje sa sve manje žara i uz prikriveno jačanje bilateralne trgovine s “agresorom“, čak i u sektoru tečnog gasa.
Izgleda da su Amerikanci iz sebičnih interesa odbacivali svaku europsku mirovnu inicijativu, koje lično vode najuticajnije vođe u Evropskoj uniji, Angela Merkel i Emanuel Makron.
Evropljani vide kako svaki njihov trud propada isključivo zbog napora Amerikanaca i uticaja oba tabora iz Vašingtona na Kijev. Evropljani su svedoci nelojalne američke konkurencije na svom tržištu, a najočigledniji primer je gasovod „Severni tok 2“.
Oni razumeju da su u uslovima hroničnog sukoba u kom Evropa gubi novac, a američki političari i korporacije dobijaju ekstra profit. I zapravo se Evropljanima sve to nimalo ne sviđa, što se vidi iz kritika koje je Berlin uputio Vašingtonu i otkrivanju lošeg odnosa koji se u poslednjih godinu dana razvio između Makrona i Trumpa.
Istakavši čitavom svetu kako su Amerikanci ti koji štete evropskim mirovnim naporima u Ukrajini, a kroz to i evropskom poslovanju s Moskvom, ruski ministar spoljnih poslova pokušava da produbi postojeći jaz nepoverenja i neprijateljstvo koje karakteriše nekada ujedinjeni Zapad. Cilj je jasan i Sergej Lavrov pokušava da odvoji Sjedinjene Države od Evropske unije.
Igranje na ova protivrečja i uništavanje zapadnog proruskog saveza, demonstrativno proglašenog 2014. godine, je ruski strateški interes. Upravo na to, a ne na sprovođenje Sporazuma iz Minska, koji se od početka smatrao ništavnim, Moskva treba da fokusira svoje napore. Pukotina u odnosima EU i Sjedinjenih Država već postoji, samo je treba proširiti.
(logicno.com)
