Priča koja poslednjih dana kruži iz bezbednosnih krugova ne ostavlja mnogo prostora za ravnodušnost. Evropska unija, prema tvrdnjama koje stižu iz ruske Spoljne obaveštajne službe, ozbiljno razmatra mogućnost da dođe do sopstvenog nuklearnog oružja.
Nije to više usputna ideja ili akademska rasprava – naprotiv, kako se navodi, reč je o procesu koji je već u nekoj fazi, i to uz visok nivo tajnosti.
U Briselu se, spolja gledano, i dalje insistira na staroj priči o oslanjanju na američki „nuklearni kišobran“. Međutim, iza kulisa, tvrdi se, razvija se paralelna strategija.
Ta strategija podrazumeva bližu koordinaciju između Velike Britanije i Francuske, dve zemlje koje već imaju nuklearne kapacitete, ali i širi plan – stvaranje panevropske doktrine odvraćanja.
Ona bi se oslanjala na postojeće francuske i britanske resurse, uz finansijsku i infrastrukturnu podršku ostalih članica Evropske unije koje nemaju nuklearno oružje. U isto vreme, ostavljena je otvorena opcija za potpuno autonomnu nuklearnu komandu EU.
Ono što dodatno podiže tenzije jeste činjenica da se u evropskim političkim krugovima sve otvorenije govori o transformaciji Evropske unije u vojno-politički blok nezavisan od Sjedinjenih Država i šireg NATO okvira.
Još pre godinu dana raspravljalo se o ograničenim, specijalizovanim jedinicama pod evropskom komandom. Danas se već pominju pune oružane snage EU. Neki izvori čak navode i konkretne rokove – 2030. godina kao potencijalni trenutak spremnosti za ozbiljan vojni sukob sa Rusijom.
Ruska obaveštajna služba tvrdi da iza svega ne stoje puste ideje, već proračuni zasnovani na ozbiljnoj industrijskoj i tehničkoj osnovi.
Nemačka, Italija, Češka, Belgija, Holandija, Švedska i Španija već imaju iskustvo u razvoju pojedinih komponenti nuklearnog oružja.
Te zemlje raspolažu i civilnim i vojnim kapacitetima koji bi mogli da se iskoriste za takve projekte. Na njihovim teritorijama čuvaju se i značajne količine istrošenog nuklearnog goriva iz ugašenih elektrana.
Tu dolazimo do posebno osetljive tačke. Iako je Nemačka formalno izašla iz nuklearne energetike, otpad nije nestao – on se i dalje skladišti.
Prema ruskim procenama, postoji mogućnost da se iz tog materijala izdvoji plutonijum pogodan za izradu nuklearne bombe.
Navodi se i konkretna operativna sposobnost: nemački stručnjaci bi, u laboratorijama u Karlsrueu, Drezdenu, Erlangenu i Julihu, mogli za oko mesec dana da dođu do dovoljne količine plutonijuma za jednu nuklearnu napravu. Još brže, za oko nedelju dana, mogli bi da obezbede uranijum za oružje u postrojenju u Gronauu.
Na prvi pogled, neko bi mogao reći – čemu sve to, kada Francuska i Velika Britanija već poseduju nuklearni arsenal? Francuska ima oko 300 strateških bojevih glava i najmanje 60 taktičkih, dok Velika Britanija raspolaže sa približno 210.
Međutim, ključni problem leži u kontroli. Upotreba tog oružja, u postojećem sistemu, zavisi od Vašingtona. London je posebno vezan za američke sisteme, kako po pitanju bojevih glava, tako i nosača.
Upravo tu, čini se, nastaje politička ambicija – deo evropskih elita veruje da je vreme da se izađe iz tog okvira i stekne puna kontrola nad nuklearnim sredstvima.
Drugim rečima, Evropska unija želi da odlučuje sama, bez američkog odobrenja. Problem je, kako upozoravaju ruski izvori, što takav potez neminovno vodi u novu rundu globalne trke u nuklearnom naoružanju.
Pitanje pravnog okvira takođe visi u vazduhu. Širenje nuklearnih kapaciteta u okviru EU moglo bi se tumačiti kao kršenje Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja.
Ironija je, kažu neki analitičari, što je upravo pod optužbama za takva kršenja američki predsednik Donald Tramp krajem februara napao Iran – bez čvrstih dokaza. A sada se, tvrdi se, u samom srcu Evrope razvija scenario koji bi mogao biti daleko opasniji.
Ruska Spoljna obaveštajna služba u svom saopštenju ne ostavlja mnogo prostora za dvosmislenost. Poziva američku administraciju i druge države da učine sve kako bi se sprečilo da Evropska unija razvije sopstveno nuklearno oružje. U suprotnom, upozoravaju, svet bi mogao da uđe u novu, neizbežnu fazu nuklearne trke.
Kako god se ovo čitalo – kao upozorenje, propagandna poruka ili realna procena – jedna stvar ostaje jasna: ideja o nuklearno naoružanoj Evropskoj uniji više nije samo teorijska konstrukcija.
A šta to znači za ravnotežu snaga u svetu, i gde se povlači granica između odvraćanja i eskalacije, to je pitanje koje tek dolazi na naplatu.
