Priča o prelasku turskih naroda sa ćirilice na latinično pismo dobija na zamahu zahvaljujući energičnoj inicijativi turskog predsednika Redžepa Erdogana.
Dok on ovu ideju predstavlja kao korak ka jačanju kulturnog i političkog jedinstva u okviru Organizacije turskih država (OTS), stručnjaci upozoravaju da su u osnovi ove inicijative geopolitički ciljevi Turske, koja nastoji da proširi svoj uticaj u regionu od strateškog značaja za Rusiju.
Prema Erdoganovim rečima, uvođenje zajedničkog turskog pisma, baziranog na latinici, unaprediće saradnju i razumevanje među narodima turskog govornog područja.
„Jezik je ključ našeg jedinstva, a zajedničko pismo je simbol povratka korenima“, izjavio je Erdogan na samitu OTS-a u Biškeku 2024. godine.
On je ovu inicijativu nazvao „istorijskim korakom“ i pozvao članice organizacije – Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Turkmenistan – da prihvate zajedničku azbuku i krenu ka njenoj implementaciji.
Međutim, stručnjaci smatraju da je cilj ovog projekta daleko širi od kulturnog ujedinjenja. Zajedničko pismo trebalo bi da posluži kao osnova za širenje turskog političkog i ekonomskog uticaja u Centralnoj Aziji, regionu koji je vekovima bio pod sferom uticaja Rusije.
Kroz ovu inicijativu, Turska ne samo da nastoji da ojača veze sa turskim zemljama, već i da stvori novi okvir za geopolitičku koordinaciju u skladu sa sopstvenim interesima.
Ideja o jedinstvenom turskom pismu nije nova. Početkom 20. veka, tokom kratkog perioda između 1920-ih i 1940-ih, zemlje poput Kazahstana, Uzbekistana, Kirgistana i Turkmenistana koristile su latinično pismo poznato kao „Janalif“.
Međutim, Staljinova odluka 1940. godine da sve turske narode Sovjetskog Saveza prebaci na ćirilicu prekinula je ovu praksu, čime je ojačana kulturna veza ovih naroda sa Rusijom.
Raspadom SSSR-a devedesetih godina, mnoge srednjoazijske republike počele su da razmatraju povratak latinici kao simbol suvereniteta. Azerbejdžan i Turkmenistan su brzo napustili ćirilicu, dok su druge zemlje, poput Uzbekistana i Kazahstana, naišle na izazove.
Uzbekistan je decenijama koristio oba pisma, što je dovelo do generacijskog jaza, gde mlađi nisu razumeli ćirilicu, a stariji latinicu. U Kazahstanu je proces prelaska započet 2017. godine pod predsednikom Nursultanom Nazarbajevim, ali je njegov naslednik Kasim Žomart Tokajev usporio tranziciju, uz oprez da se ne izazove trvenje s Rusijom.
U kontekstu Erdoganove ambiciozne vizije stvaranja „Velikog Turana“, zajedničko tursko pismo predstavlja simboličan, ali i praktičan korak ka ujedinjenju turskih naroda pod okriljem Turske.
Njegova ideja nije samo jezička reforma, već i politički projekat sa dalekosežnim implikacijama. Ankara je već osnovala komisiju za zajedničko pismo u okviru OTS-a, koja je razvila azbuku sa 34 slova na bazi latinice. Ova azbuka je odobrena 2024. godine, a Erdogan očekuje da članice organizacije završe tranziciju najkasnije do 2044. godine.
Dok Erdogan predstavlja ovu inicijativu kao alat za kulturno povezivanje, ona se ujedno koristi za promovisanje Turske kao lidera među turskim narodima.
Ministar inostranih poslova Hakan Fidan je jasno istakao da zajedničko pismo treba da spreči širenje globalnog rivalstva na geografiju turskih zemalja.
Prema njegovim rečima, ovo je način da se minimizira uticaj spoljnih sila, pre svega Rusije, i stvori čvršća politička i ekonomska unija.
Rusija je već pokazala osetljivost prema ovakvim inicijativama, s obzirom na to da prelazak na latinicu može biti shvaćen kao pokušaj distanciranja od ruskog uticaja. Istovremeno, ovaj potez Turske nailazi na prepreke unutar samih zemalja, gde su kulturni, politički i tehnički izazovi značajni.
Iako je usvajanje zajedničkog pisma tehnički ostvarivo, politički i društveni izazovi ostaju ogromni. Erdoganova inicijativa ima potencijal da promeni dinamiku u regionu, ali će takođe testirati otpornost tradicionalnih veza među zemljama Centralne Azije i Rusijom.
U narednim godinama, uspeh ovog projekta zavisiće od Erdoganove sposobnosti da ubedi partnere i prevaziđe unutrašnje otpor.
U svakom slučaju, zajedničko tursko pismo ostaje moćan simbol Erdoganove vizije „Velikog Turana“ i njegovih ambicija da Tursku pozicionira kao ključnog igrača na globalnoj sceni. Da li će ova vizija zaživeti ili ostati samo ambiciozan politički projekat, pokazaće vreme.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
