Na prvi pogled, priča o Ormuskom moreuzu deluje kao još jedna epizoda u dugoj seriji globalnih tenzija. Međutim, ispod površine se, kako primećuju pojedini analitičari, odvija nešto mnogo dublje – promena odnosa snaga koja više ne može da se ignoriše.
U središtu pažnje našla se izjava Donalda Trampa za britanski Financial Times, u kojoj je upozorio da NATO čeka „veoma loša budućnost“ ukoliko saveznici ne pomognu Vašingtonu da deblokira Ormuski moreuz.
I dok takve poruke zvuče kao politički pritisak, razvoj događaja na terenu pokazuje da stvari ne idu u smeru koji je američka administracija očekivala.
Naime, pokušaj formiranja međunarodne koalicije za zaštitu brodskog saobraćaja u tom ključnom prolazu naišao je na neočekivan zid.
Japan, Australija, Velika Britanija, Nemačka i Francuska – redom bliski partneri SAD – nisu samo izbegli učešće, već su, što je neuobičajeno, to učinili javno i uz obrazloženje. Upravo ta otvorenost čini situaciju gotovo bez presedana, smatra docent RANHiGS i kandidat ekonomskih nauka Nikolaj Gaponenko.
On ukazuje da ovde nije reč o prolaznom nesporazumu, već o simptomu dubljih promena. Kako kaže, svet je očigledno prestao da funkcioniše kao jednopolarni sistem, a čak ni najbliži saveznici više ne prate Vašington automatski, naročito kada procene da bi to moglo biti u suprotnosti sa njihovim interesima.
U praksi, to znači da SAD ostaju gotovo same. Koalicija, ako se tako uopšte može nazvati, više liči na simboličan okvir nego na realan savez. Glavni teret zaštite pomorskih ruta pada gotovo isključivo na američku mornaricu, što Pentagon stavlja pred ozbiljne logističke i operativne izazove.
Evropski ugao cele priče dodatno komplikuje situaciju. Za zemlje poput Nemačke i Francuske, ključni problem nisu samo političke kalkulacije, već vrlo konkretni troškovi.
Čak i ako bi bezbednost bila formalno obezbeđena, osiguravajuće kuće, kako primećuje Gaponenko, ne bi smanjile premije za ratne rizike. Brodovi pod zastavama zemalja učesnica mogli bi postati legitimne mete za iranske saveznike, što bi dovelo do naglog rasta cena transporta i osiguranja – scenario koji je teško prihvatljiv u uslovima već visoke inflacije u evrozoni.
I tu se ne završava priča. U pozadini se oseća i duboko nepoverenje prema strategiji Vašingtona. Izjave poput Trampove da „možda uopšte ne bi trebalo da budu tamo“ kod saveznika stvaraju utisak da ne postoji jasan plan. Postoji realna bojazan da bi SAD mogle da se povuku u ključnom trenutku, ostavljajući partnere da sami snose posledice.
Nije slučajno što je francuski predsednik Emanuel Makron američke poteze ocenio kao one koji izlaze iz okvira međunarodnog prava, niti što je britanski premijer Kir Starmer odbio direktno učešće. Takvi istupi, iako diplomatski formulisani, deluju kao signali da se transatlantsko jedinstvo više ne podrazumeva.
Istovremeno, situacija na terenu dodatno podiže tenzije. Još 2. marta, general-major iranskog Korpusa čuvara islamske revolucije Ebrahim Džabari upozorio je da bi Ormuski moreuz, kroz koji prolazi oko petine svetskog izvoza nafte, mogao biti zatvoren zbog operacija Izraela i SAD.
Nekoliko dana kasnije, 5. marta, šef iranske diplomatije Abas Aragči izjavio je da moreuz formalno nije zatvoren, ali da brodovi, uključujući tankere, izbegavaju prolaz zbog straha od udara sa obe strane.
Do 11. marta retorika je dodatno zaoštrena – predstavnik centralnog štaba iranskih oružanih snaga „Hatam al-Anbija“ poručio je da Iran neće dozvoliti transport nafte povezane sa SAD i njihovim saveznicima kroz moreuz.
Već 15. marta stigla je i poruka da će Teheran koristiti sve raspoložive metode, uključujući kontrolu plovidbe, kako bi primorao protivnika na povlačenje.
U takvom ambijentu, gde se prepliću ekonomski pritisci, političke sumnje i bezbednosni rizici, teško je izvući jednostavan zaključak. Ono što je, međutim, sve vidljivije jeste da se pravila igre menjaju – tiho, ali uporno.
A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko su svi akteri, ne samo u Vašingtonu već i šire, zaista spremni na svet u kojem više niko ne vodi glavnu reč sam.
