Posmatrajući ponašanje Zapada prema Kini po pitanju Sinkjanga, paralele sa aktivnostima SAD i EU na Balkanu postaju i te kako uočljive. Pre svega one vezane za Kosovo
Najpre je EU sastavila listu kineskih zvaničnika koje smatraju odgovornim za „kršenje ljudskih prava“ u Sinkjangu, na kojoj su četiri funkcionera i jedna institucija. Odgovor je bio asimetričan, daleko „jači“ od povoda.
Recipročno, na kineskoj listi našli su se petoro poslanika Evropskog parlamenta. Peking je stavio na listu i čitav Pododbor za ljudska prava ove institucije, po jednog poslanika iz državnih skupština Holandije, Belgije i Litvanije, opet čitav Politički i bezbednosni odbor Saveta EU, ali i dva naučna istraživača i dva tink-tenka, od kojih je jedan dobro poznati Merkatorov institut za kineske studije.
Sličan odgovor kao i EU isporučen je Velikoj Britaniji – na toj listi je, pored na primer Sudskog veća u Eseksu i Odbora za ljudska prava Konzervativne partije, još i dobro poznati Džefri Najs, jer je kao i ostali „zlonamerno širio laži i dezinformacije“.
Što bi trebalo da znači da Kinezi neće trpeti bilo kakve provokacije vezane za „ujgursko pitanje“. A za provokacije će proglašavati i rad poslanika, „stručna mišljenja“ nekadašnjeg tužioca Haškog tribunala ili izveštaje istraživačkih timova o „stanju ljudskih prava“.
Odlučne kontramere
Iako se optužbe ubrzano šire, pa otuda sada liste i sankcije, pristup Pekinga prema ovom pitanju bio je nešto drugačiji. Zato danas ne nedostaje kineskih analitičara koji kritikuju vlasti svoje zemlje zbog toga što nisu na vreme počeli sa preduzimanjem odgovarajućih mera.
Terorizma i nasilja u Sinkjangu bilo je još devedesetih godina 20. veka. I to je trajalo… Sve do eskalacije jula 2009. godine, kada je u nasilju poginulo oko 200 ljudi, mahom Han Kineza, koji su se u jednom trenutku našli „pod vatrom“ i ujgurskih ekstremista i regularne policije.
Podseća li to na situaciju u kojoj su bili Srbi na Kosovu osamdesetih? Dotadašnje uverenje centralnih organa kako će neprestanim investiranjem, izgradnjom infrastrukture i podizanjem životnog standarda smanjiti tenzije, pokazalo se delimično neutemeljenim. Iako je normalni bruto društveni proizvod u toj autonomnoj oblasti za četvrt veka povećan neverovatnih 17 puta.
Kinesku računicu konstantno su kvarila dešavanja u Avganistanu, „prelivanje radikalnog učenja“ preko granice, formiranje ćelija Al kaide i naposletku regrutacija nezanemarljivog broja Ujgura za rat u Siriji.
Do uspostavljanja odlučnijih kontramera dolazi 2014. godine, posle još jednog terorističkog akta u Urumćiju, kada je poginula 31 osoba, a preko 90 ih je ranjeno. Od tada, uhapšeno je 13.000 ljudi, na različite načine kažnjeno dva i po puta više, kako se oficijelno navodi – uništeno preko hiljadu i po „nasilnih i terorističkih bandi“.
I od tada neprestano raste zainteresovanost Zapada za ovim pitanjem. I naravno, zapadni izveštaji sasvim se razlikuju od zvaničnih kineskih podataka. Tako se u januaru 2018. godine pojavila informacija da je zbog „pokazivanja znakova ekstremizma“ privedeno i zadržano više od 120 hiljada ljudi, a nedugo potom i da je u „režimu prevaspitavanja“ preko milion Ujgura.
Adrijan Zenz pretpostavlja da ih je i do milion i po i da „praktično nema ujgurske porodice bez jednog ili više članova u takvom pritvoru“. Privođenja i prevaspitavanja prate teme „radnih logora“ i raznih prinuda.
Tako se do 2021. godine Sinkjang probija na prvo mesto zapadnih „top tema“ vezanih za Kinu, prestižući Tajvan, Tibet i Hongkong. Naravno, uz već dobro poznata objašnjenja o neophodnosti zaštite ljudskih prava. Međutim, aktuelizacija teme i njen „nagli ulazak“ u glavni tok zapadne politike ukazuje da su motivi, ipak, nešto drugačiji.
Paralele sa Kosovom
Uprkos pokušajima da se indukuju krize na Tibetu od 2008. godine, pa zatim i u Hongkongu od 2018, kineske vlasti uspele su da u oba slučaja iskontrolišu „stanje na terenu“. Pored toga, o ugroženosti Ujgura i „antimuslimanskom postavljanju“ Pekinga pre svega je govoreno unutar i od strane islamskih društava.
Dakle, em je Sinkjang ostao jedino „sredstvo“ za destabilizaciju Kine, em je oko tog pitanja relativno lako pronaći saveznike u međunarodnoj areni, čak i među onim muslimanskim državama koje su istovremeno antizapadne orijentacije.
Za SAD i EU dobitna kombinacija, jednim udarcem ubijaju se dve muve: narušava se položaj Kine u svetskoj politici, a popravlja se sopstvena slika u muslimanskom svetu. Vašington i Brisel brane prava muslimana ugrožena od strane „zlih Kineza“. Ili „genocidnih Kineza“.
Ako je po logorima milion i po ljudi, ako se broj uhapšenih i privedenih meri stotinama hiljada, onda će već neko prepoznati da postoje i „genocidne namere“. Ko zna, možda to „uobliči“ baš Džefri Najs!
Ipak, tu se ova stvar ne završava. Sinkjang je važniji od tekućeg spoljnopolitičkog pozicioniranja. Teritorija površine četiri i po puta veće od Nemačke ili šest i po puta od Velike Britanije, ima izuzetan strateški značaj.
Na jugu se graniči sa Tibetom, na severu sa Rusijom, na istoku sa Mongolijom, na zapadu sa Tadžikistanom i Kirgizijom, važna je za realizaciju kineske koncepcije „Pojas i put“, povezivanje Evrope sa Pacifikom.
Destabilizacijom Sinkjanga dovodi se u pitanje „Pojas i put“. Ali baš zbog strateškog značaja, destabilizacijom Sinkjanga otvara se veliko centralnoazijsko geopolitičko žarište, što je dugoročna pretnja kako za Kinu, tako i za „meki trbuh“ Rusije. Ova teritorija se još naziva i Istočni Turkestan, a zapadni deo širi se stepom čak do kaspijskih obala.
Posmatrajući iz ovog ugla, paralele sa aktivnostima SAD i EU na Balkanu postaju i te kako uočljive. Pre svega one vezane za Kosovo. I tu se podgrevalo postepeno razbuktavanje terorizma i nasilja sa izraženim separatističkim zahtevima, dok se nije dočekala reakcija centralnih vlasti.
Onda je krenula kampanja o ugrožavanju ljudskih prava, etničkom čišćenju, čak je pominjan i genocid. Naposletku, završeno je izgradnjom Bondstila i uspostavljanjem političkog sistema kojim upravlja NATO, a Albancima ostavljeno da se, što se tiče ekonomije, zdravstva, školstva, socijalne politike – sami snalaze.
Nisu njima trebali Albanci kao neki veliki strateški partneri, već povod za agresiju i teritorija. Kao i danas u Sinkjangu.
Dušan Proroković (sputnik)
