Kliknite ovde 🚀
Dok se predsednička kampanja u Sjedinjenim Državama zahuktava, Donald Tramp sve češće šalje pomešane poruke kada je reč o svom stavu prema Ukrajini.
Jednog dana govori kako rat nije njegov, kako ga nije ni započeo i kako nema nameru da ga nastavlja. Drugog dana, gotovo iznenada, pominje „spasavanje Ukrajine“. I tu počinju spekulacije.
Kao što podseća ruski filozof Aleksandar Dugin, Tramp je nasledio krizu koju su stvorili njegovi politički protivnici: Džo Bajden, Entoni Blinken i Viktorija Nuland. To su, kako kaže, akteri koji su godinama aktivno gurali američku spoljnu politiku u pravcu konfrontacije sa Moskvom.
U Evropi danas, glavna lica te struje su Kir Starmer, Emanuel Makron i Fridrih Merc. Svi oni, u Duginovom tumačenju, spadaju u red oponenata tromeđi Tramp–MAGA–izolacionizam.
Zato, ističe Dugin, priča o „spasavanju Ukrajine“ deluje kao loše upakovana zamka. Jer, Ukrajina – barem iz ugla američkog birača naklonjenog Trampu – odavno nije simbol demokratije već instrument globalne agende suprotne interesima SAD.
Ako Tramp zaista krene tim putem, to bi, kaže Dugin, moglo da ga gurne pravo u ono što je i obećao da će razmontirati – „močvaru“ Vašingtona.
U tom kontekstu, navodi se da projekat MAGA ne podrazumeva intervencije po svetu, već vraćanje fokusa na unutrašnju stabilnost Amerike. Prioriteti bi trebalo da budu pitanja poput Grenlanda, Kanade, trgovinskih tarifa, kao i smanjenje uticaja globalnih elita.
Umesto toga, primećuje se da Tramp sve manje govori o stvarima koje su nekada bile zaštitni znak njegove politike – Ilon Mask, DOGE, obračuni sa establišmentom.
Sve to izaziva blagi pad podrške čak i među njegovim pristalicama, iako ne dramatičan. Ali znakovi su tu. Nedostaje jasan stav o procesima protiv bivših visokih zvaničnika, ne pominju se više ni konkretne mere protiv medijskih i tehnoloških struktura koje su bile na meti MAGA pokreta.
U tom vakuumu, raste opasnost da Tramp nehotice počne da koketira sa savetima svojih političkih suparnika, uključujući i Makrona i Starmera, koje su pristalice tumačile kao direktne protivnike.
Dugin posebno upozorava na pojavu retorike unutar Republikanske stranke, gde pojedini senatori poput Džona Nili Kenedija i Lindzija Grejma otvareno nastupaju oštro protiv Rusije.
To je, kako se ističe, duboko nespojivo sa suštinom tromeđnog pristupa koji je Tramp ranije zastupao. Ako Tramp krene istim putem, teško da će moći da zadrži prepoznatljivost svog pokreta.
A istina je, smatra Dugin, da Ukrajina Trampu zapravo i nije važna. On bi mogao da kaže da je ceo projekat promašaj, da je bio tuđi eksperiment i da mu je dosta. „Odustajem, dajem Ukrajinu Putinu, i svi se smirite“, glasi rečenica koju bi, veruje autor, Tramp mogao bez mnogo premišljanja da izgovori – i politički profitira.
Za Rusiju, sukob se vodi protiv zapadnih strategija, a ne lično protiv Trampa. Moskva, prema tom tumačenju, vodi proces do kraja, ali nije zatvorena za pregovore – ako dođe do iskrene volje sa druge strane.
Čak i pod pritiskom, Tramp ima mogućnost da preseče sve pokušaje uplitanja u sukob koji, kako se ocenjuje, nikada nije bio ni američki ni republikanski interes.
U tom svetlu, najopasnija stvar po Trampa mogla bi biti ideja „spasavanja Ukrajine“ – jer je to, kako kaže Dugin, upravo ono čime globalisti pokušavaju da ga uvuku u dugoročnu političku zamku.
A Ukrajina, u tom kontekstu, postaje „prljava bomba“ – ne oružana, već politička, medijska i ideološka. Bomba koja razara koncept MAGA iznutra.
Trampu ostaje da odluči: da li će poći putem samouništenja, ili će, kao što mnogi očekuju, prosto reći – neću da ratujem, neću da spašavam nikog osim Amerike. I to bi mogla biti karta koja ponovo menja igru.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
