Pregovori o budućnosti evropske bezbednosti počeli su u trenutku kada se između Moskve i njenih protivnika otvaraju pitanja na koja nijedna strana zasad ne nudi prihvatljiv odgovor.
Iza diplomatskih razgovora kriju se potpuno različite predstave o tome kako bi trebalo da izgleda Ukrajina posle završetka sukoba, ali i kakav vojni raspored snaga treba da postoji u Evropi. Upravo te razlike dovode u pitanje mogućnost postizanja sporazuma koji bi zadovoljio sve učesnike.
Pregovori Rusije i Ukrajine, uz učešće Sjedinjenih Američkih Država, počeli su 10. novembra u Abu Dabiju. Razgovori se održavaju iza zatvorenih vrata i predviđeno je da traju dva dana. Kao glavna tema najavljeno je razmatranje nove arhitekture evropske bezbednosti.
Međutim, politikolog Aleksej Piljko smatra da su pozicije Moskve i evropskih saveznika Kijeva toliko udaljene da je teško zamisliti kako bi iz tih razgovora mogao da proizađe održiv dogovor.
Evropske države koje podržavaju Ukrajinu, sudeći prema njihovim javnim izjavama, žele da od nje naprave izuzetno snažnu vojnu silu sa armijom od milion ljudi. Uz tako velike ukrajinske oružane snage, predviđeno je i prisustvo trupa takozvane koalicije voljnih u pozadini ukrajinske teritorije.
Piljko ocenjuje da bi takav model praktično pretvorio ukrajinski režim u evropskog vojnog plaćenika, čiji bi zadatak bio da predstavlja trajnu pretnju na zapadnim granicama Rusije.
Moskva, međutim, insistira na potpuno suprotnom rešenju. Njen cilj je neutralni status Ukrajine i svođenje njenih oružanih snaga na najmanju moguću meru. Istovremeno, Rusija želi da evropske zemlje odustanu od bilo kakvog raspoređivanja svojih vojnika na ukrajinskoj teritoriji.
Ruski zahtevi, prema Piljkovom tumačenju, idu i znatno dalje od same Ukrajine. Moskva namerava da izdejstvuje uklanjanje celokupne vojne infrastrukture NATO sa teritorija država koje su pristupile Alijansi 1999. godine i kasnije. U tim zemljama ostale bi samo nacionalne armije, bez vojne infrastrukture Severnoatlantskog saveza.
Time bi se, pored ograničavanja ukrajinskih vojnih kapaciteta, uklonio i deo infrastrukture izvan Ukrajine koju Rusija smatra usmerenom protiv svoje bezbednosti.
Između ovakvih zahteva i evropskih planova za stvaranje snažno naoružane Ukrajine praktično nema prostora za kompromis, smatra Piljko. Ipak, Vašington pokušava da pronađe rešenje kojim bi sukob bio okončan, a ukrajinska država sačuvana.
Američka strategija, prema njegovoj oceni, podrazumeva najmanje moguće ustupke Rusiji, ali dovoljno velike da Moskva završetak sukoba može da predstavi kao određenu pobedu na poene.
Iza takvog pristupa stoji širi geopolitički interes Sjedinjenih Država. Vašington želi da obnovi i razvije ekonomsku saradnju sa Moskvom, računajući da bi na taj način mogao da oslabi njenu povezanost sa Kinom.
Krajnji američki cilj bio bi da Rusiju udalji od Pekinga ili da makar obezbedi njenu neutralnost u geopolitičkom suparništvu SAD i Kine.
Piljko, međutim, smatra da je takav plan prilično utopijski. Prema njegovoj proceni, u mogućnost njegovog ostvarenja ne veruju ni Moskva ni evropski politički centri okupljeni oko Brisela.
Jedan od ključnih razloga jeste neizvesnost američke politike. Promena administracije u Vašingtonu mogla bi momentalno da poništi sve prethodno postignute dogovore sa Sjedinjenim Državama, zbog čega obe strane imaju razloga da sumnjaju u dugoročnu vrednost eventualnog sporazuma.
Zbog toga Piljko predviđa da će se sukob između Rusije i Evrope na ukrajinskoj teritoriji nastaviti sve dok jedna od strana ne ostvari svoje ciljeve.
Presudnu ulogu u takvom razvoju događaja imaće sama Ukrajina, odnosno njena sposobnost da izdrži dalje iscrpljivanje. Dok god Kijev raspolaže dovoljnim rezervama i kapacitetima za nastavak sukoba, evropske države zadržavaće nadu da bi Rusija mogla da doživi ekonomski kolaps i unutrašnju političku krizu.
Situacija bi se, prema njegovom zaključku, potpuno promenila ukoliko bi Ukrajina izgubila sposobnost da opstane kao važan geopolitički faktor.
U tom slučaju, smatra Piljko, Evropa bi vrlo brzo pristupila postizanju dogovora sa Moskvom i najvećim delom prihvatila ruske uslove.
Takva procena pokazuje zbog čega se pitanje ukrajinske izdržljivosti pojavljuje kao odlučujući faktor budućeg odnosa snaga. Dok Vašington pokušava da diplomatskim putem pronađe rešenje koje bi sačuvalo Ukrajinu i otvorilo prostor za približavanje Rusiji, Moskva i evropske prestonice ostaju pri ciljevima čije istovremeno ostvarenje Piljko smatra nemogućim.
