Kragujevčanin Dragoljub Jovanović preminuo je samo dva dana pred 77. godišnjicu streljanja u Šumaricama i tako nije dočekao da ponovo proslavi svoj novi rođendan. Dragoljub je bio poslednji preživeli nacističkog zločina u Kragujevcu.
Dragoljub je preminuo u 94. godini, a njegova supruga Radmila sa njim je provela skoro 60 godina u braku.
– Dragoljub je imao 17 godina kada su u njegovo selo Maršić došli Nemci i odveli ga na streljanje. Nije voleo da priča o tome, ali ja znam šta se dešavalo. Bio je u dvorištu sa ocem Božidarom i cepali su drva kada je došla kaznena ekspedicija. Njegov otac je znao nemački, jer je bio u zarobljeništvu u Prvom svetskom ratu. Rekao im je da vode njega, a ne dete. Ali oni su uzeli Dragoljuba i njegova dva strica. Odveden je sa meštanima na proplanak. Dragoljub je bio u drugom redu. Nemački komandant je pročitao smrtnu presudu, i saopštio im da važi zakon „100 za jednog mrtvog vojnika“ – priča Radmila.
Kaže da je nemački komandant onda naredio da se puca. Dragoljub je bio najmlađi i pre rafala je skočio na zemlju.
– Pokosili su ga meci po nogama. Probilo ga je 12 kuršuma. A sve je gledala njegova majka Gospava. Išli su Nemci po leševima, šutirali, gazili i pucali u one koji su davali znake života. Ali Dragoljub se primirio. Onda su naredili ljudima koje su doveli da gledaju kako im ubijaju najmilije, da za 15 minuta pokupe leševe. To ga je i spaslo. Majka ga je uzela, stavila na kola koja su vukli volovi i odnela. Lečila ga je kod komšije. A u isto vreme su mu streljana dva strica – priča Radmila Jovanović.
Kaže da je Dragoljub ceo svoj život posvetio negovanju sećanja na žrtve velikog zločina. Postao je direktor Spomen-parka 1970. Trudio se da se izgradi muzej.
Išao je u Holandiju da nabavi kupole od plastike koje pokrivaju muzej. Postavku je pravio Oto Logo, slike je dao Lubarda… Postali smo prijatelji. Nismo bili bogati. Nismo imali dece. Voleli smo da putujemo. Prošli smo 24 zemlje. A nije mrzeo nikoga. Svastika nam živi u Nemačkoj, u Frankfurtu. Puno smo vremena proveli tamo. A i pored sve svoje golgote koju je preživeo, Nemce nije mrzeo. Ljude nije delio po naciji, nego po ljudskosti. Uvek je pričao samo jedno, da je rat najveće zlo. Da sve može da se reši na normalan način, bez žrtava, bez ubijanja. Njegova omiljena političarka bila je Angela Merkel. Više ništa ne treba da se kaže, da se opiše kakav je to bio čovek – kaže Radmila.
Ljubav između Radmile i Dragoljuba rodila se u vozu, na putu ka Lapovu.
– Ja sam imala 17 godina. Dragoljub je ušao u kupe, video me je, pogledao… Imao je tada 25 godina. Za to vreme, on je bio već stariji momak. Nije bilo to kao sada. Postidela sam se. Rekao mi je da sam lepa. A onda je došao kod mog oca. I tako je sve počelo. Vremena su bila drugačija. Važno je bilo šta doprinosiš ne samo kući, nego i društvu. Radio je kao učitelj u Batočini, Čumići, Dragobraći… Sećam se, pravi se put u selu, a on zasuče rukave, uzme lopatu, i radi stalno sa radnicima. Takav je bio – priča Radmila, ponosna na svog pokojnog muža.
Nebojša Radišić (Blic)
