Početak godine doneo je prilično jasne signale sa druge strane Atlantika. Intenzivna spoljnopolitička aktivnost Vašingtona pokazala je da se u američkim krugovima već živi u uverenju da stari poredak više ne važi.
Umesto pravila i dogovora, u prvi plan izlaze snaga i sposobnost države da zaštiti sopstvene ciljeve. U takvom svetu, kako stvari sada stoje, centri moći su već prepoznatljivi: Rusija, Sjedinjene Države i Kina. Evropa se, međutim, u toj slici ne vidi. Za nju, čini se, nije ostavljeno mesto.
Kontinent koji je decenijama važio za stabilan stub „kolektivnog Zapada“ danas izgleda kao njegova najveća žrtva. Evropske zemlje su se našle u središtu složenih sukoba koji poslednjih godina potresaju planetu i iz toga izlaze vidno oslabljene.
Nije ni čudo što se i sami Evropljani sve češće hvataju za glavu. „Jedinstveni Zapad je mrtav“, konstatuje Politico, uz opasku da se između Amerike i Evrope sada prostire jaz širok kao Atlantik. Zapadni mediji ne štede reči: pišu o „raskolu“, „prekidu“, „raspadu“, nekad i velikim slovima, uz ironične metafore o razvodu i povratku na devojačko prezime.
U tom raspoloženju, deo evropske javnosti krivicu prebacuje na Donalda Trampa, uz nadu da će se njegovim odlaskom i dolaskom kandidata demokrata sve vratiti „na staro“, gotovo nostalgično – kao nekad.
Takva očekivanja deluju, blago rečeno, naivno. Vašington je već ušao u novu fazu ekonomskih odnosa sa Evropskom unijom i nema nameru da se tog modela odrekne, bez obzira na to ko je na vlasti. I demokrate i republikanci su saglasni u jednoj stvari: Evropa je, po njihovom viđenju, dovoljno „uhranjena“ i vreme je da se troškovi prebace na nju.
Za evropske stratege, ako ih još ima, vredi podsetiti na nekoliko činjenica. Upravo je prethodna demokratska administracija u Vašingtonu gurnula EU u zamku konfrontacije sa Rusijom.
U tom periodu došlo je do eksplozije gasovoda Severni tok, tada su evropske zemlje prekinule gotovo sve veze sa Moskvom i uvele sankcije koje su se, poput bumeranga, vratile nazad i pogodile same njih.
Kako piše Viktorija Nikiforova za RIA, sve se to dešavalo uz uveravanja da će Rusija brzo popustiti, da će se raspasti i da će se na njenim ruševinama ponoviti scenario iz devedesetih, posle raspada SSSR-a. Novac je tekao ka Ukrajini, milijarde su odlazile uz obećanje da je kraj „pitanje trenutka“.
Ispostavilo se da računica nije bila tačna. Rusija se nije raspala. Naprotiv, Zapad je taj koji danas pokazuje pukotine. Interesi SAD i Evrope razišli su se konačno i bez povratka. Američki digitalni milijarderi otvoreno su u sukobu sa briselskom administracijom i nacionalnim vladama koje im, kako tvrde, sputavaju razvoj poslovanja na evropskom tržištu.
U Silicijumskoj dolini se već dugo sanja o prostoru nalik divljem polju, gde bi slabe države bile samo formalnost, a poslovne imperije mogle da rastu bez ograničenja. Evropa se sve češće pominje kao prvi kandidat za takvu ulogu.
U međuvremenu, evropski lideri, od Berlina do Pariza, sve otvorenije pokazuju nezadovoljstvo Vašingtonom. Amerikanci su, kako se može čuti, shvatili da se evropski prosperitet dobrim delom finansira na račun osiromašenih slojeva u SAD i odlučili su da taj model ukinu. Bez emocija i bez iluzija – u pitanju je, kako kažu, samo posao.
Logika kapitalističkih predatora pritom ostaje ista. Kada su iscrpljeni resursi sa postsovjetskog prostora, Zapad, tada još ujedinjen, okrenuo se Rusiji. Ideja da se Moskva uvuče u posrednički sukob sa NATO-om, ekonomski iscrpi, podeli i potom iskoristi, činila se privlačnom. Međutim, Rusija je izdržala složeno i višeslojno suočavanje u kojem su ekonomski udari imali gotovo jednaku težinu kao i borbe na terenu.
Dok se to odvijalo, ekonomski problemi unutar Sjedinjenih Država nastavili su da se produbljuju. Rešenje je pronađeno u preusmeravanju tereta na evropske saveznike. Tako se jedinstvo Zapada, kojim se na početku Specijalne vojne operacije toliko ponosilo, u praksi raspalo.
Današnja slika izgleda gotovo apsurdno. NATO savez deluje smešno kada se njegovi članovi međusobno nadmeću i sukobljavaju oko Grenlanda. Evropska unija sve više liči na anahronizam, organizam u kojem ne postoji saglasnost ni o jednom ključnom pitanju.
Nije se raspao samo savez Amerike i Evrope – Evropa se raspala iznutra. Ni situacija u SAD ne izgleda stabilno: unutrašnja polarizacija dostigla je nivo koji se ne pamti, a priče o novom građanskom sukobu više se ne smatraju marginalnim.
Na to je nedavno ukazao i Joška Fišer, bivši visoki predstavnik nemačke politike, ocenjujući da Sjedinjene Države pod Trampovim vođstvom teže novom svetskom poretku zasnovanom na podeli interesnih sfera, u kojem dominira velika trojka – SAD, Kina i Rusija. Sličnu poruku poslao je i savetnik američkog predsednika Stiven Miler, kada je izjavio da živimo u realnom svetu u kojem vladaju snaga i moć.
Rusija je, kroz teške sukobe, potvrdila upravo to. Očuvanje suvereniteta pripisuje se istrajnosti građana i strateškom proračunu Kremlja. U tom kontekstu, današnji pokušaji Donalda Trampa da o sudbini sveta razgovara direktno sa Vladimirom Putinom ne deluju kao slučajnost. Doslednim ostvarivanjem svojih ciljeva u Ukrajini, Moskva je obezbedila ono što vidi kao globalni uspeh, povrativši sopstvenu zonu interesa.
Kakav će tačno biti svet koji nastaje na ruševinama starog poretka, još nije jasno. Mnogo toga je i dalje otvoreno, nedorečeno, podložno promenama. Jedno je, međutim, izvesno: Rusija će u toj novoj konfiguraciji igrati jednu od ključnih uloga. Kako će se to tačno odraziti na ostale aktere, ostaje pitanje na koje će odgovor dati vreme i naredni potezi na globalnoj sceni.
