Da li je tada pritisnuo crveno dugme: Kako je Zoran Đinđić tražio povratak srpske vojske i policije na KiM

Zašto od 2003. do danas nije bilo inicijative za povratak srpskih bezbednosnih snaga na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244?

Najava direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića da će Beograd, u skladu sa Rezolucijom 1244, razmotriti povratak do 1.000 pripadnika srpskih bezbednosnih snaga na prostor Kosova i Metohije, nakon protivpravnih i nasilnih akcija privremenih prištinskih institucija, prvi je put da se ovakav potez pominje nakon gotovo dve decenije.

I premijerka Srbije Ana Brnabić poručila je potom da „nas je Kurti doveo na ivicu rata“:

„Blizu smo odluke da prema Rezoluciji 1244 zatražimo povratak naših snaga na KiM“, rekla je Brnabić.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu. Instalirajte ga preko Play prodavnice besplatno OVDE

U članu 4. Rezolucije 1244 predviđa se da će „posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2“.

Pomenuti Aneks 2 u svom članu 6. precizira da će „nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje/čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine i održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima“.

Osim toga, važna je i odredba u odeljku Drugi traženi elementi, koja glasi: „Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor međunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade).“

Iako se Rezolucija 1244 često spominje, o ovim konkretnim odredbama – odnosno o njihovom nepoštovanju od strane međunarodne zajednice i prištinske strane – poslednji put se ozbiljno govorilo i diplomatski borilo za njihovu primenu pre dvadeset godina.

Kosovska diplomatska ofanziva

U prvim mesecima 2003. godine, tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić pojačao je svoju kosovsku diplomatsku ofanzivu, uprkos negativnim reakcijama Brisela i Vašingtona. Osim zahteva da se otpočnu pregovori o statusu Kosova kako ono ne bi iza leđa Srbije dobilo nezavisnost, Đinđić tada traži da se, u skladu sa Rezolucijom 1244, srpske vojne i policijske snage vrate na Kosovo i Metohiju.

U pismu Gregoriju Džonsonu, NATO komandantu u jugoistočnoj Evropi, 1. februara 2003. godine on zahteva da se obez­bede uslovi za neodložan povratak do hiljadu pripadnika na­ših snaga bezbednosti:

„Rezolucija Saveta bezbednosti (1244) predviđa ulogu Srbije i Jugoslavije u prelaznom periodu, time što nalaže međunarodnim organizacijama da stvore uslove za povratak kontigenta jugoslovenske vojske i policije. Stoga vas molim da, u skladu s mandatom koji imate, obezbedite uslove za neodložno ispunjenje stava iz Rezolucije 1244 o povratku do hiljadu pripadnika bezbednosti matične države.“

Đinđić je istog dana i na proslavi Demokratske stranke pomenuo da se nada da će se „jugoslovenske snage u narednih par meseci vratiti na Kosovo“ i najavio da će pisma uputiti i drugim nadležnim institucijama za zahtevom za dosledniju primenu Rezo­lucije 1244.

„Postoje dve stvari koje tražim, a to je da se ne prenose nadležnosti bezbednosti na lokalne strukture vlasti na Kosovu bez konsultovanja i saglasnosti sa Jugoslavijom. Ako kažu da se stvaraju uslovi za smanjenje snaga NATO, znači da su se stekli uslovi za povratak naših snaga“, govori premijer.

Koliko je ozbiljan Zoran Đinđić u svojim namerama, pokazuje i činjenica da je bio formiran specijalni odred vojske koji po brojnom stanju, strukturi, opremi i naoružanju odgovara uslovima iz Rezolucije 1244, o čemu je govorio tadašnji načelnik Uprave Generalštaba Voj­ske Jugoslavije za moral, pukovnik Slobodan Stojanović.

Odgovor je stigao narednog dana, 2. februara, od portparola NATO­-a Ari­jena Kontijea, koji je poručio da se „bezbed­nosna situacija na Kosovu stalno razmatra, a ona je sada takva da je, ipak, prerano govoriti o povratku vojske na Ko­sovo“.
Zoran Živković, tadašnji savezni ministar policije, 3. februara 2003. komentariše negativan odgovor NATO-a i kaže da ne veruje da je to konačan stav Alijanse.

„Trenutni stav NATO­-a da za povratak nije došlo vreme, ne znači da već sutra neće stići odgovor da je vreme došlo, i da je to neophodno“, ustvrdio je Živković za B92 i podsetio da je povratak voj­ske i policije na Kosovo obaveza koja proizlazi iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma.

Štaviše, ministar je tad ocenio da za time „definitivno ima potrebe, a ako nema mogućnosti za to je kriva međunarod­na zajednica. Obaveze koje je imala SRJ su izvršene i onda je apsolutno vreme da i međunarodna zajednica izvršava svoje obaveze, a to je ne samo povratak do hiljadu pripadnika vojske i policije nego i intenzivan povratak onih koji su proterani sa Kosova i Metohije i obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti onih koji sada tamo žive.“

Pismo Savetu bezbednosti UN

Zoran Đinđić, kao što je i najavio, nastavlja svoju diplomatsku ofanzivu povodom situaci­je na KiM. On piše predsednicima Rusije i SAD Vladimiru Putinu i Džordžu Bušu i premijeru Velike Britanije Toniju Bleru.

U pismima Đinđić konstatu­je da Kosovo klizi ka nezavisnosti mimo volje i učešća Srbije i Jugoslavije u čitavom procesu, upozorava na katastrofalne posledice takvog rešenja i po Srbiju i po čitav region, i traži da razgovori o budućem statusu Kosova započnu što pre, naravno, uz neizostavno učešće beogradskih vlasti.

Uz pisma trojici lidera premijer Srbije dostavlja i zvanično pi­smo koje je 7. februara 2003. uputio Savetu bezbednosti UN i nje­govim članicama. Značaj pisma je prevashodno u tome što je predstavljao formalizaciju kosmetske ofanzive, a u njemu Zoran Đinđić napominje da je zabrinut zbog razvoja događaja na KiM; ukazuje da Rezolucija 1244 garan­tuje suverenitet SR Jugoslavije na KiM garantujući Kosovu i Metohiji „suštinsku autonomiju“, garantuje povratak srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu, povratak izbeglih i raselje­nih…

On upozorava da bi tekući prenos nadležnosti sa KFOR-a­ i UNMIK-­a na lokalne organe vlasti mogao da dovede do de fakto nezavisnosti albanskog Kosova, i izaziva: „Šta da ka­žemo o autoritetu međunarodne zajednice kad nijedan zahtev u vezi sa pravima Republike Srbije i SR Jugoslavije ni­je ispunjen.“

Zbog svega toga, Zoran Đinđić od Saveta bezbednosti formalno i zvanično traži da se Srbija i Crna Gora uključi u proces odlučivanja o svim pitanjima na KiM, od bezbednosnih do pravnih i ekonomskih, ali i da se odredi datum povratka naših snaga bezbednosti na KiM („Ovo će biti gest dobre volje koji će pokazati iskrenost međunarodne zajednice prema građani­ma SCG. Štaviše, ovaj čin bi psihološki ohrabrio malobrojne preostale Srbe na Kosovu i Metohiji, i bez sumnje bi ubrzao proces povratka interno raseljenih Srba“).

Đinđić završava pismo u upozoravajućem (i proročkom?) tonu:

„Koliko god da sam zabrinut zbog onoga što se dešava na Kosovovu i Metohiji, još više me brine ono što će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Greše oni koji misle da ovaj proces (klizanja Kosova u nezavisnost) može da se završi bez dramatičnih posledica…“

Samo mesec dana kasnije, 12. marta 2003, premijer Zoran Đinđić ubijen je u atentatu na ulazu u Vladu Srbije.

Posle njegove smrti, zvaničnih zahteva za povratak srpskih bezbednosnih snaga na Kosovo i Metohiju, u skladu s Rezolucijom 1244, sve do sada nije bilo.

Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte 

(RT)