„Balkanizacija“ SAD, zasnovana na problemima ekonomije, imigracije, večno prisutnih rasnih pitanja i žučnih debata oko seksualnih i polnih opredeljenja, neminovno uvlači Ameriku u začarani krug samoizolacije.
Dve velike granitne ploče, koje razdvaja petnaestak centimetara betona, postavljene su u parku nadomak Nešvila u Tenesiju. Razmak između te dve gromade predstavlja granicu između Severne unije i Južne konfederacije koje su se – što zbog ekonomije i separatizma, što zbog ropstva – pobile negde polovinom 19. veka, što je Ameriku za četiri godine građanskog rata – od 1861. do 1865. – koštalo najmanje 600.000 života, stravičnog razaranja i podela koje su ostale do danas.
Nedaleko od te granice, koja danas predstavlja puku turističku atrakciju, nalazi se i muzej pesnika i giganta muzike 20. veka DŽonija Keša, koji je opisujući svoju ljubav prema SAD rekao: „Volim slobode koje imamo u ovoj zemlji i poštujem vaše pravo da zapalite svoju zastavu ukoliko to želite, ali sam zahvalan na pravu da nosim oružje kako bih mogao da vas upucam ukoliko spalite moju.”
Skoro 160 godina od kada je okončan građanski rat, Amerikance ponovo progoni mogućnost da najnaoružanija nacija na planeti – beznadežno posvađana zbog brojnih podela – ponovo počne da puca sama na sebe.
I to ne zbog ekonomije, vere ili neke nacionalne ideje – već, pre svega, zbog erozije političkog sistema – za koji će predstojeći predsednički izbori u novembru ove godine biti samo dodatni izazov.
Jer, SAD su u izbornoj godini u kojoj će 160 miliona građana najveće svetske supersile odlučiti ko će im biti predsednik i kakva će biti buduća politika države, a samim tim i sudbina osam milijardi stanovnika sveta.
Kada se računica dodatno uprosti, o budućnosti svetske populacije odlučivaće svega nekoliko desetina hiljada Amerikanaca koji žive u nekoliko saveznih država u kojima će biti određen budući šef Bele kuće, jer je još uvek neizvesno koji će od dva kandidata u njima pobediti – DŽozef Bajden ili Donald Tramp.
„Balkanizacija” Amerike
Siromašni su besni na bogate, republikanci i demokrate besne jedni na druge, od početka rata u Pojasu Gaze sve je izraženiji antisemitizam, rasne tenzije nikada nisu zamrle, ozbiljan je i jaz između mladih i starih… Ili, kako su to opisali sami Amerikanci: „Svi su zbog nečega besni i svi imaju oružje”.
Upravo zbog toga, još u januaru ove godine je organizacija za procenu rizika „Evroazijska grupa” smestila Ameriku na čelo liste najozbiljnijih rizika za svetski mir sa kojima će se svet suočiti ove godine – i to ispred rata u Ukrajini i sukoba u Pojasu Gaze.
Novi građanski rat ne očekuju samo analitičari, već i građani. Godine 2018. 30% ispitanika obuhvaćenih Rasmunsen istraživanjem ocenilo je da ih u bliskoj budućnosti
očekuje unutrašnji sukob, da bi taj broj dve godine kasnije porastao na 34%. Pre dve godine, čak polovina ispitanika je novi građanski rat smestila u vremenski okvir od nekoliko narednih godina.
Za razliku od 19. veka, Amerikanci ovoga puta ne šiju sive i teget uniforme Konfederacije i Unije, već glavnu opasnost vide u seriji ideoloških i političkih podela kojima je „zemlja slobodnih i dom hrabrih” izloženija čak više nego u vreme kada su se dve vojske do istrebljenja jurile po poljima od Getisburga preko Atlante pa sve do Nešvila.
„Balkanizacija” Amerike – zasnovana na drugačijim pogledima na probleme ekonomije, imigracije, večno prisutnih rasnih pitanja i poslednjih godina čestih žučnih debata oko
seksualnih i polnih opredeljenja – neminovno uvlači ovu veliku, moćnu i neobično složenu državu u začarani krug samoizolacije, ali i eroziju autoriteta.
Tako je do nedavno bilo gotovo nezamislivo da se bilo koja od država ogluši o odluke Vrhovnog suda na način na koji je guverner Teksasa Greg Abot početkom godine jednostavno ignorisao naredbu ove institucije da sa granice sa Meksikom ukloni bodljikavu žicu, postavljenu kako bi se zaustavio priliv imigranata.
Glavni Abotov argument leži u pretpostavci da je administracija DŽozefa Bajdena – nemoćna da zaustavi reku nelegalnih doseljenika – problem prebacila u ruke pojedinačnih
država, odnosno da je Ustav pisanije koje je moguće, po potrebi, ignorisati. Abotov odnos prema Ustavu neobično je nalik razlozima zbog kojih su, onomad, počeli da sevaju mačevi između Severa i Juga.
Abotove egzibicije sa bodljikavom žicom i izazivanjem sudskih vlasti, međutim, ne brinu toliko Amerikance koliko novembarski predsednički izbori na kojima će – ukoliko se ne dogodi čudo – morati da biraju između dva kandidata čije su šanse da ispeglaju duboke podele ravne nuli.
Pitanje demokratije
Pet meseci pred izbore, nepogrešivi Kukov politički izveštaj (Cook Political Report) izbrojao je da Bajden već sada ima 226 od 270 elektorskih glasova, potrebnih da bi osigurao drugi mandat.
Donald Tramp na kontu ima 235 „sigurnih glasova” elektora, pa se Amerikanci u završnici kampanje mogu nadati još bezobzirnijoj retorici dva kandidata i pripadnika dve partije, te mogućnošću da gubitnička strana, jednostavno, u novembru izbegne da prizna poraz.
To je kao posebnu opasnost u intervjuu za RTS u januaru ove godine istakao i Ijan Bremer, šef „Evroazijske grupe” u čijem izveštaju piše i da poverenje Amerikanaca u institucije, sudstvo, zakonodavstvo, predsednika, medije i crkvu postojano opada već decenijama.
Trampove pristalice jednom već nisu priznale rezultate glasanja, posle prošlih predsedničkih izbora, kada su 6. januara 2021. godine opkolile Kapitol hil tvrdeći da su izbori pokradeni.
Uz to, u SAD postoje brojne grupe ljudi za koje su opšteprihvaćeni ishodi Građanskog, ali i nekih potonjih ratova, veoma upitni. Ni Bajdenovi obožavatelji nisu bez poroka, pa se očekuje da će, u slučaju da Tramp pobedi na izborima, izborni rezultat pripisati smišljenom urušavanju političkog sistema.
Samim tim, Amerika će se naći u grupi zemalja u kojima se u pitanje dovodi srž demokratije – slobodni i pošteni izbori, mirna predaja vlasti i podela izvršnih ovlašćenja.
Radikalno do cilja
Dodatni problem u ionako složenom zamešateljstvu u kojem se Amerika našla predstavlja činjenica da dve strane više ne umeju međusobno da komuniciraju, ukoliko se iz komunikacije izuzmu optužbe, gađenje i otvoreno političko nasilje.
Istraživanje Centra za politiku Univerziteta u Virdžiniji od pre dve godine zgrozilo je američke politikologe, pošto je svaki peti ispitanik ocenio da je „političko nasilje u nekom stepenu prihvatljivo”.
Gotovo polovina ispitanika smatrala je da je snažan lider, koji bi odlučno vodio Ameriku, važniji od demokratije, te da „bele starosedeoce polako zamenjuju imigranti”.
Još dramatičnije upozorenje predstavlja istraživanje objavljeno jesenas, prema kojem 80% Bajdenovih i 84% Trampovih pristalica izbore vidi kao pretnju demokratiji. Ozbiljan broj Amerikanaca sa obe strane političkog spektra, takođe, ne bi video nikakav dramatičan problem ukoliko bi se SAD podelile na „crvene” i „plave” države.
Uz to, trećina republikanaca i oko 10% demokrata latilo bi se oružja zarad spasa zemlje. Konkretno, radi se o dvadesetak miliona Amerikanaca kojima je na raspolaganju oko 400 miliona komada oružja i milijarde metaka.
Raste i podrška ideji da je otpor vladi i njenim odlukama prihvatljiv, što uz postojeće toksično okruženje u ogromnoj meri onemogućava postizanje konsenzusa o ključnim političkim pitanjima.
Jačanje pristalica ekstremnijih načina rešavanja društvenih problema, istovremeno, rezultat je sve uvreženijeg stava da su bili kakvi kompromisi između zavađenih strana znak slabosti, da slava pripada pobednicima, zbog čega su i akteri spremniji na radikalniji pristup kako bi postigli ciljeve.
Podeljeno društvo
Trenutni status demokratije u SAD, kako se čini, najplastičnije je opisala profesorka sa Univerziteta Kalifornija Barbara Volter, koja je Ameriku svrstala u red delimično demokratskih država, poput Ekvadora, Somalije i Haitija.
Autorka knjige Kako počinje građanski rat i kako ga sprečiti smatra da je zemlja mnogo bliža građanskom ratu nego što su Amerikanci to spremni da priznaju, objašnjavajući da od zatrovanog okruženja, podeljenog društva, političkog ekstremizma, podrivanja autoriteta institucija i sveopšteg naoružavanja slabo šta može ispasti na dobro.
Istovremeno, promenile su se i geografske podele, pa se SAD više ne deli na sever i jug, kao za vreme građanskog rata, ili na istok i zapad, kao kada su se sukobile reperima bliske bande, već na urbane i ruralne Amerikance, što bi moglo izazvati gomilu malih ratova, po jedan u svakoj od 50 država.
Analitičari navode primer države Mejn, u kojoj su stanovnici priobalja pre četiri godine zdušno podržali Bajdena, dok su njihovi sunarodnici iz unutrašnjosti jednako emotivno stali na Trampovu stranu. Prema rezultatima tih izbora,
Tramp je pobedio u ukupno 2.588 okruga u Americi, a Bajden u svega 551, ali je broj stanovnika u tom okruzima bio dramatično na strani kandidata demokrata – 198 naspram 130 miliona ljudi. Ukratko, Bajden je pobedio u teritorijalno manjem delu Amerike, ali delu u kojem živi 60% populacije.
Savet za međunarodne odnose podseća da je početku građanskog rata u SAD prethodio čitav niz događaja vezanih za ukidanje ropstva, koji su neobično nalik tekućoj debati o pravu na abortus. Sličnost sa tadašnjom situacijom je i u broju državljana rođenih van SAD, kojih danas, kao i 1850. godine – 11 godina pred izbijanje građanskog rata, ima oko 13%.
Zbog toga, ali i niza drugih faktora, neki politikolozi u SAD primerenim smatraju poređenje današnjih konzervativaca sa nekadašnjim promoterima robovlasničkog društva, navodeći da su od sredine 1980-ih godina prošlog veka konzervativci izgubili gotovo sve ključne političke bitke, od onih koje su se ticale jednakih plata za muškarce i žene i određenih ljudskih prava do zabrane seksualne diskriminacije.
Pipa Noris, profesorka na Univerzitetu Harvard i autorka istraživanja o integritetu izbornog procesa u Americi, smatra da je „vozeći se pokretnim stepenicama u suprotnom smeru” ova grupacija iz statusa većinske političke opcije polako prešla u ozbiljnu manjinu.
To ne znači obavezno da će se Amerikanci latiti oružja kako bi rešili političke sporove. Unutrašnji američki sporovi bi, tako, mogli biti rešavani i na nekim udaljenim destinacijama.
Pre pedesetak godina, takvu taktiku je uspešno isprobao Klint Istvud u filmu Dobar, loš, zao, pošto mu se rat Severa i Juga isprečio u potrazi za skrivenim zlatom. Čovek bez imena je ispravno mislio da će, ukoliko u vazduh digne most oko kojeg se vodila bitka, vojnici otići da se bore negde drugde, te da će posle toga bez problema preći reku i dočepati se plena zakopanog na groblju na drugoj obali. Sličnog mišljenja su, čini se, i američki političari.
Na koncu, Amerikanci se uzdaju i u istorijske događaje u kojima se podele nisu obavezno završavale krvoprolićem, smatrajući i da zabrinjavajuća upozorenja poslednjih godina o mogućem Drugom građanskom ratu u njihovoj zemlji mogu dovesti do otrežnjenja i pacifikacije političke i svih ostalih scena.
(standard.rs)
