Tokom dugog Hladnog rata mnogi Rusi su postali previše razočarani lažima i propustima svojih štampanih medija da su počeli da slušaju zapadni radio, ne bi li uvideli istinu.
Rast interneta Amerikancima je pružio sličnu priliku – da kliknu na strani sajt i otkriju važne priče koje, iz nekog razloga, nisu privukle pažnju njihovih vodećih novinara. Ironično, veliki deo takvog „alternativnog medijskog“ izveštavanja zapravo se pojavljuje u vodećim britanskim novinama, izrazito uglednim i objavljivanim na prostorima našeg najbližeg, istorijskog saveznika.
[adsenseyu1]
Pre tri ili četiri godine primetio sam vezu na istaknutoj libertarijanskoj internet stranici koja ukazuje na to da je Džordž S. Paton, jedan od najpoznatijih, američkih, vojnih komandanata iz Drugog svetskog rata, ubijen po nalogu američke vlade. Ispostavilo se da je izvor dugačak članak britanskog Sunday Telegraph-a, jednog od vodećih svetskih listova, koji opisuje nedavno objavljenu knjigu zasnovanu na desetogodišnjem, detaljnom istraživanju i intervjuima iskusnog pisca američkih, vojnih poslova.
Knjiga i članak su se pojavili 2008. godine i nikada nisam čuo ni reč o toj priči u bilo kojim od naših glavnih, američkih listova. Opis se činio dovoljno činjeničnim i detaljnim da sam konsultovao nekoliko istaknutih akademika koje poznajem. Ni oni se nikada nisu susreli sa teorijom i bili su jednako iznenađeni materijalom kao i činjenicom da takva izvanredna otkrića nikada nisu dobila nikakvu pažnju u našoj zemlji, domu najslobodnijih i najskandalnijih medija u svetu.
Knjiga Meta: Paton, koju je napisao Robert K. Vilkoks i objavio Regnery Press, ima preko 450 stranica, sa obimnom bibliografijom i skoro 700 fusnota. Mnogo godina, koje je autor proveo na ovom projektu, jasno se ogledaju u sadržaju, koji uključuje brojne lične intervjue i pažljivu analizu ogromne količine primarnih i sekundarnih izvora. Retko imate priliku da se susretnete sa tako detaljnim i naizgled iscrpnim radom istraživačkog novinarstva, što je sasvim razumljivo, s obzirom na eksplozivnu prirodu optužbi. Pa ipak, izlaganje nikada nije stiglo do čitalaca američkih, mejnstrim medija.
Dokazi za Patonovo ubistvo meni su prilično uverljivi, a svi znatiželjni čitaoci trenutno mogu naručiti knjigu za samo 2,93 dolara i sami prosuditi.
I sam Vilkoks je bio šokiran kao i svi drugi kada se prvi put susreo sa iznenađujućim tvrdnjama, ali su ga početni dokazi ubedili da godinama u potpunosti istraži teoriju, pre objavljivanja rezultata. Neki od njegovih glavnih nalaza su prilično jasni.
U mesecima pre njegove smrti, Paton je postao snažan kritičar američke vlade, njenog vođenja Drugog svetskog rata i njene politike prema Sovjetima. Planirao je da napusti vojsku nakon povratka u SAD, a zatim započne veliku turneju javnih nastupa u kojima bi govorio protiv političkog rukovodstva Amerike; kao jedan od naših najpoznatijih ratnih heroja, njegove osude bi sigurno imale ogroman uticaj. Njegova fatalna saobraćajna nesreća dogodila se dan pre zakazanog odlaska kući, a dva puta pre toga je izbegao smrt u veoma čudnim okolnostima.
Postoje opsežni, lični intervjui sa samoproglašenim, vladinim ubicom, koji se zatim povezuju sa američkom, obaveštajnom službom OSS-a, ratnog prethodnika CIA-e. Ovaj operativac je imao dugu i suštinski dokumentovanu karijeru upravo u tim oblastima, kako tokom samog rata, tako i deceijama kasnije, navodno radeći na „uklanjanju“ odabranih ljudskih meta za CIA-u i za razne druge poslodavce.
[adsenseyu4]
Pred kraj njegovog života, bivši agent OSS-a postao je nezadovoljan smatrajući da ga nezahvalne, američke, vladine birokrate iskorišćavaju. Istovremeno je osećao i malo krivice zbog odgovornosti za smrt jednog od najvećih, američkih, vojnih heroja, podstaknuvši njegovu odluku da izađe u javnost sa svojim tvrdnjama podržanim obimnim, ličnim dnevnikom. Brojni drugi intervjui koji su u vezi sa okolnostima Patonove smrti u velikoj meri potkrepljuju te teorije.
Ubica je ispričao da je šef OSS-a Vilijam Donovan naredio ubistvo na osnovu toga što je Paton “poludeo”, što je postalo glavna pretnja američkim, nacionalnim interesima. Otprilike u isto vreme, jedan vojni agent, zadužen za oblasti delovanja protiv obaveštajne službe, počeo je da se suočava sa verodostojnim izveštajima o planiranoj zaveri protiv Patona i pokušao da upozori svoje nadređene, uključujući i Donovana; ne samo da su njegova upozorenja zanemarena, već su mu više puta pretili, a u jednom trenutku čak je i uhapšen. Očigledno je da su Donovanove naredbe dolazile od njegovih nadređenih, ili iz Bele kuće ili od negde drugde.
Motivacija može, ali i ne mora, imati strano poreklo. Tokom poslednjih dvadeset godina, naučnici poput Džon Erl Hajnsa i Harvej Klera su iscrpno pokazali da je tokom 1930-ih i 1940-ih velika mreža komunističkih špijuna stekla ogroman uticaj u vrhovima američke vlade. Zaista, Vilkoks pažljivo dokumentuje da su u određenom periodu dve obaveštajne organizacije bile u dvosmislenom kvazi-partnerstvu, s tim da je Donovan posebno želeo da ima političku naklonost sa pro-sovjetskim elementima blizu vrha američke vlade.
U međuvremenu, Paton, revni antikomunista, imao je vrlo različite poglede, pozivajući na hitan vojni napad na oslabljene snage Sovjetskog Saveza. Lako je razumeti kako su Staljin i oni američki lideri u njegovoj orbiti možda odlučili da je Patonovo fizičko uklanjanje apsolutni prioritet.
U vreme njegove smrti, Paton je bio najviši američki vojni oficir u Evropi, a priča je prirodno postala vest na naslovnim stranama širom sveta. Objavljeno je nekoliko zvaničnih izveštaja o tačnim okolnostima veoma čudne saobraćajne nezgode, ali svi su potpuno nestali iz dosijea američke vlade.
Ovih nekoliko paragrafa pruža samo mali deo ogromne količine dokumentarne građe i mukotrpnih Vilkoksovih analiza koje je sproveo tokom decenije sastavljanja izvanredne knjige. Mnoga pitanja ostaju, a apsolutne dokaze je nemoguće dati sedamdeset godina nakon događaja. Ali, verovatnoća atentata, gotovo sigurno uz aktivno učešće visokih, američkih zvaničnika, čini se velikom.
Takođe sam pouzdano obavešten da je u Američkoj obaveštajnoj zajednici mnogo godina postojalo uverenje da je Paton eliminisan od strane američke vlade iz političkih razloga. Navodni vladin ubica prvi je javno priznao svoju krivicu pre nekoliko decenija pred novinarima na večeri okupljanja OSS u DC-u, dok je sedeo za stolom svog dugogodišnjeg prijatelja i kolege Vilijama Kolbija, bivšeg direktora CIA-e. I mada su nacionalni mediji u potpunosti ignorisali rezultirajuće, lokalne novinarske priče, ne iznenađuje to što se ta priča uskoro pojavila unutar obaveštajnih krugova.
Možda bi neki iskusni naučnik koji ima drugačiju perspektivu mogao da uloži vreme i trud u pokušaju da pobije Vilkoksov stav, iako nijedan od njih očigledno nije. Ali pretpostavimo da dokazi za ovu teoriju nisu ni približno toliko zapanjujući kao što se čini, i dovoljni su da pruže razumnu mogućnost da je priča istinita, verovatnoća od 25%. Tvrdim da bi, ako postoji čak i mala šansa da je jedan od najpoznatijih američkih generala – naš najviši vojni oficir u Evropi nakon Drugog svetskog rata – ubijen iz političkih razloga od strane američke vlade, skandal sigurno bio među najvećim u modernoj istoriji SAD-a.
Knjigu je napisao ugledni autor i objavila ga je konzervativno orijentisana kuća, ali se nije spominjala u američkim glavnim nacionalnim publikacijama, bilo konzervativnim ili liberalnim, niti je sprovedena bilo kakva naknadna istraga. Jedan vodeći britanski list preneo je ono što su američki novinari potpuno ignorisali.
Osam godina nakon prvobitnog objavljivanja, još uvek nema nikakvog članka u našim dnevnim novinama u vezi sa ovom temom.
Nekoliko puta tokom godina, Vilkoks je uspeo negde da objavi kratke delove, uključujući i New York Post 2010. i American Thinker bzine u 2012. godini, s tim da je poslednji spomenuo mogućeg novog svedoka koji je konačno odlučio da priča. U svakom drugom slučaju, njegova neverovatna knjiga ostala je zanemarena.
S druge strane, pojedini su nedavno počeli da koriste njegovo istraživanje, preoblikujući naraciju u pokušaju da pronađu naklonost američkog establišmenta i medija koje kontrolišu.
Najistaknutiji je bio Bil O’Rejli, stručnjak FoxNews-a, koji je 2014. godine objavio Ubistvo Patona, drugi u seriji popularnih istorijskih bestselera čiji je koautor Martina Dugarda. Sam naslov je kontrirao zvaničnoj priči o slučajnoj saobraćajnoj nesreći, i ja sam željno otvorio knjigu, ali bio sam ozbiljno razočaran. Nekih 10 odsto teksta je samo ponavljalo analizu koju je dao Vilkoks, dok je preostalih 90 odsto predstavljalo prilično konvencionalan istorijski pregled Zapadnog fronta pri kraju Drugog svetskog rata, sa malo materijala koji je imao bilo kakve veze sa Patonom. Jedini zanimljivi deo teksta temeljio se na osnovi Vilkoksovog originalnog istraživanja, sa potpunim odsustvom bilo kakvih fusnota, s tim da je jedina indikacija bila jedna kratka rečenica na kraju koja navodi Vilkoksovu knjigu kao vrlo koristan sažetak „teorije zavere.“
O’Rejlijeva knjiga je prodata u više od milion primeraka, sa naslovom koji je ukazivao na atentat na Patona. Medijsko izveštavanje je ipak bilo prilično oskudno i uglavnom negativno, kritikujući navodno uživanje u „teorijama zavere“. Dakle, mediji su potpuno ignorisali prilično dokumentovanu i uverljivu knjigu, dok su napadali i ismejavali neuverljivu o istoj temi.
Vilkoksovo originalno istraživanje pokazalo je da su vrhunski američki lideri organizovali Patonovo ubistvo, iako verovatno zajedno sa Sovjetima. O’Rejli je izneo neke od tih činjenica u svojoj knjizi, ali su njegovi intervjui u medijima izbrisali američku ulogu, jednostavno izjavljujući da je „Staljin ubio Patona“.
Ovaj važan istorijski incident predstavlja korisno sredstvo za procenu verodostojnosti određenih široko korišćenih resursa. Godinama sam naglašavao ljudima da je Vikipedia apsolutno bezvredna kao izvor pouzdanih informacija o bilo kojoj relativno „kontroverznoj“ temi. S obzirom na Patonov ogromni istorijski značaj, nije iznenađujuće da je njegov unos na Vikipediji izuzetno dugačak i detaljan, sa preko 15.000 reči, sa skoro 300 referenci i fusnotama. Ali ovo iscrpno izlaganje ne sadrži ni najmanju sugestiju o sumnjivim aspektima njegove smrti zaključuje Ron Unz za unz.com
