„Ako zarađujem ja, zarađuju i radnici. Moja dobit njihova je dobit, a njihova sreća moja je sreća.“
Tako govori Hamdi Ulukaja. A šansa da je iko kod nas čuo za Hamdija Ulukaju mala je.
Hamdi Ulukaja zvezda je u Sjedinjenim Američkim Državama. Radnik u džinsu, koji je sve što ima stekao vlastitim rukama, no to je manje bitno, nije, uostalom, jedini. Ali je zato jedini čija predavanja – jer, Hamdi Ulukaja ne može se odbraniti od poziva za predavanja i gostovanja u televizijskim emisijama – postaju instant hitovi.
[adsenseyu1]
Ljudi jednostavno ne veruju onome što čuju, ne veruju da to što čuju i što im se neobično sviđa govori kapitalista „težak“ dve milijarde dolara.
„Vreme je da priznamo da udžbenik koji već 40 godina koriste vodeći ljudi svetskog biznisa više nije upotrebljiv“, kazao je Hamdi Ulukaja na prestižnoj konferenciji TED, održanoj ove godine u Vankuveru.
Pogrešno bi bilo reći da Hamdi Ulukaja ne veruje u moć biznisa, u Ameriku i njen san, on ga upravo živi, ali pravila prema kojima on igra bitno su drugačija od onih koje mi rado kopiramo, prenosi Investitor.me.
Uostalom, obratite pažnju na sledeću njegovu rečenicu:
„Maksimalizovanje profita kako bi od toga jedinu korist imali deoničari najgluplja je stvar koju sam čuo u svom životu!“
Hamdi Ulukaja, u poslovnom svetu poznat i kao „kralj jogurta“, rodio se 26. oktobra 1972. godine u Turskoj, u Anadoliji, na obalama Eufrata, u selu punom pastira. I mali Hamdi je, naravno, bio pastir. I Kurd. Nacionalna, dakle, manjina u zemlji koja nacionalne manjine, posebno Kurde, baš i ne trpi.
Rođen je negde na putu. Kako su roditelji selili ovce, tako je i on rođen – usput. Isto tako, nije sasvim siguran ni datum njegovog rođenja. Ali se zna da je odrastao među ovcama i da je pre ičega na svetu naučio kako se prave sir, kajmak i – jogurt.
[adsenseyu4]
Jogurt koji proizvodi Hamdi Ulukaja danas je najpoznatiji jogurt na svetu. Nazvao ga je „čobani“ i kao brend je dosegao vrednost od pet milijardi dolara.
A u Ameriku je mali čoban Hamdi došao sa samo 3.000 dolara u džepu. Otac ga je, istina, prvo bio poslao na studije političkih nauka u Ankaru, no već 1994. godine mladi je Hamdi osvanuo u Njujorku. Emigrirao je. Ništa čudno za Kurda iz Turske.
Godinama kasnije, u razgovoru za CNN, kazao je da je Tursku napustio jer nije mogao da podnese represiju prema svom narodu. Ugnjetavanje je bila reč koju je upotrebio.
Nakon dolaska u SAD počeo je da intenzivno uči engleski jezik i razmišlja o vlastitom biznisu. I trajalo je to neko vreme, sve dok 2005. godine nije video oglas kojim se prodaje stara, zapuštena fabrika jogurta. Blizu Njujorka. Oglas je pronašao u smeću.
Bio je to znak. Kao da se grm pred njim upalio. Odmah je pozvao oca:
„Ovi Amerikanci pojma nemaju pojma što je jogurt, za njih je to desert pun šećera i voća, došlo je vreme da probaju pravi jogurt, onakav kakav mi pravimo“.
Otac Hamdija Ulukaje svom sinu nije mogao dati ništa drugo osim saveta.
„Digni kredit“, rekao mu je, „a sve ostalo znaš“.
Uzeo je kredit, kupio fabriku pa tek potom počeo da traži mašine, pri čemu ona za separaciju mleka bez koje nema pravog jogurta košta milion dolara. Našao ju je u malom oglasu za 50.000 dolara.
[adsenseyu1]
Kako nije imao novca za marketing, odlučio je da svoj jogurt pakuje na drugačiji način od sličnih proizvoda na tržištu te ga je smestio u malenu posudu – da, baš onakvu kakvu danas i ostali proizvođači koriste – a za širenje tržištem počeo je da koristi influensere s društvenih mreža. Poslao bi im jogurt i zamolio ih da ga probaju, bez ikakvih obaveza.
Amerikanci su ubrzo poludeli za jogurtima Hamdija Ulukaje. No, nije ovo priča o jogurtu. Ovo je priča o kapitalizmu kakvim ga vidi Hamdi Ulukaja.
„Ja sam Kurd, odrastao u planinama Turske među ovcama. U našem društvu nije bilo bitno ko ima koliko ovaca, već ko je kakav čovek. Takva je atmosfera i u mojim fabrikama, čim uđete osetite ljudsku dušu“, govori Hamdi.
Čobani je proglašena za jednu od 10 najinovativnijih kompanija na svetu. Oko 30 odsto zaposlenih čine izbeglice i migranti, upravo oni imaju prednost pri zapošljavanju, a pre tri godine Hamdi je objavio da 10 odsto kompanije – podsetimo da vredi najmanje pet milijardi dolara – daje radnicima, kojih je u tom trenutku bilo oko 2.000.
„Nije ovo nikakav dar, niti PR, ja samo ljudima dajem ono što je njihovo, oni su to zaradili“, rekao je. Uz sve to, plate su znatno iznad proseka u branši.
[adsenseyu4]
Jasno je, dakle, da je reč o neverovatno uspešnoj firmi koja posluje na jednako neverovatan način. Ne samo za američke prilike. Evo, uostalom, još jedne Hamdijeve izjave:
„Propala kompanija koju sam bio preuzeo nije bila odustala od jogurta, nego od ljudi, digli su od njih ruke kao da ništa ne vrede. Bio sam strašno ljut na njihovog direktora koji je sedeo tamo negde u nekakvom tornju, držeći u ruci tablice koje mu pokazuju da mora zatvoriti fabriku. U tablicama, međutim, nema ljudi, one o ljudima ništa ne govore, u njima nema ni reči o odgovornosti prema društvu. Žalosno je što se na taj način, uz pomoć nekakvih tablica, mnogi poslovi danas vode.“
