Jedan starac je putovao u prigradskom vozu. Odjednom je skočio sa svog mesta i iz sveg glasa povikao:
„Isus Hrist je živ“
Hteo je da kaže još nešto, ali ga je grubo povukla putnica koja je sedela do njega:
– Zašto vičeš da te čuje ceo vagon?! Začepi usta! Nama ne treba tvoje propovedanje! Tvoj Isus ne postoji!
Deda se zacrvenio od stida i seo na svoje mesto. Ali njegovo srce je nastavilo da gori od ljubavi prema Bogu i čuo je neizrecivi priziv da ponovo ustane i govori o Hristovom dolasku. Poslušao je glas Božji i ponovo nastavio:
– Isus se vraća, blizu je, Drugi Hristov dolazak je blizu! Moramo se pokajati za svoje grehe i prihvatiti Ga ovoga časa!
Žena, koja mu je rekla da ućuti, sedela je na bočnom sedištu sa svojim malim sinom. Odjednom je skočila sa svog mesta i pesnicama se obrušila na nesrećnog propovednika. Jadni starac, koji je nekako uspeo da sedne, bespomoćno je prekrivao lice i glavu od nje.
I odjednom se u vagonu začuo prodorni dečiji glas:
– Mamice, molim te, ne udaraj ga! Njega je Bog poslao!
Žena se zaustavila i šokirano pogledala sina. A on ju je svojim malim rukama povukao za rukav i molećivo joj rekao da se smiluje i ne dira starca.
Njoj odjednom potekoše suze iz očiju. Zatim je bespomoćno klekla i briznula u plač!
Starac je iznenađeno upitao:
– Zašto plačeš?
A ona je šapnuvši slomljeno odgovorila:
– Moj sin je bio nem, a sada govori!
Prevod sa ruskog: „Borba za veru“
