[adsenseyu2]
Dr Erlendur Haraldson, profesor emerit na Univerzitetu u Rejkjaviku, Island, ispitivao je slučajeve dece koja se sećaju prošlih života.
U nekim slučajevima, deca su se sećala da su bila budistički monasi. U nekim slučajevima su sećanja zabeležena odmah nakon što su se deca prisetila (pre nego što je proteklo dovoljno vremena da se sećanja pomute) i izgleda da se informacije poklapaju sa istorijskim informacijama o pravim monasima koji nisu više živi.
Slučajevi u kojima su se deca prisećala detalja koji mogu biti potvrđeni na osnovu pravih izveštaja o životima ljudi koji nisu više živi se među istraživačima zovu „rešeni slučajevi“. Slučajevi u kojima su sećanja mutna ili detalji neprecizni se nazivaju „nerešeni slučajevi“.
Dr Haraldson je izdvojio rešene slučajeve o deci koja se sećaju da su bila monasi iz određenog razloga. „Ono što čini ove slučajeve zanimljivima nisu samo njihova sećanja već i bihejvioralne odlike koje deca pokazuju. Svako dete pokazuje ponašanje koje se smatra odgovarajućim, čak i idealnim za monahe“, napisali su dr Haraldson i Godvin Samarartne u radu iz 1999. godine pod nazivom „Deca koja govore o sećanjima na prethodne živote u kojima su bila budistički monasi“, a koji je objavljen u Žurnalu društva za psihička istraživanja.
[adsenseyu1]
Međutim, daleko od toga da su roditelji ove dece srećni zbog ovakvog ponašanja. Štaviše, veoma su zabrinuti zbog toga.
Slučaj Duminda Bandara Ratnajake
Duminda Bandara Ratnajake je rođen 1984. godine u planinskoj, ruralnoj oblasti Šri Lanke, poznatoj kao Tundenija.
Među detaljima koje je Ratnajake naveo o svom prošlom životu, o kom je počeo da priča kada je imao 3 godine, nalaze se i sledeći navodi:
- Bio je viši monah u hramu Asgirija, oko 24 kilometara od njegovog rodnog mesta.
- Osetio je bol u grudima i pao, a zatim umro. Opisao je to rečju „apavatvuna“, koja označava smrt monaha.
- Imao je crveni auto.
- Podučavao je nove monahe.
- Imao je slona.
- Imao je prijatelje u hramu Malvata koji je ponekad posećivao.
- Imao je vreću s novcem i radio u Asgiriji, koje je želeo natrag (njegovu majku je bilo sramota zbog ove izjave jer se smatra da nije prigodno za monaha da poseduje ove stvari).
[adsenseyu4]
Nije bio zainteresovan da se igra sa drugom decom, samo da postane monah. Recitovao je budističke stance na drevnom jeziku Sinhalezi koji uče samo budistički monasi. On je živeo kao monah, noseći monašku odeću, posećujući hram i ostavljajući cveće tamo, ponašajući se kao i svi budistički monasi.
To je činilo njegov život. Bio je smirene prirode. Često je govorio majci da ne sme da dodiruje njegove ruke (ženama nije dozvoljeno da dodiruju ruke monaha).
Lokalni monah kojeg je Haraldson intervjuisao pored članova porodice dečaka, primetio je način na koji se dečak ponaša i smatra da nije moguće da su ga roditelji naučili tome.
Da li njegova sećanja imaju veze sa životom pravog monaha?
Mahanajaka Gunepana je jedini pokojni monah koji se uklapa u opise dečaka. Prema sećanjim drugih monaha koji su ga poznavali, otkriveno je da je vozio crveno-smeđi auto, da je umro od srčanog udara, da je često držao propovedi itd. Nisu svi znali da je imao slona, ali jedan njegov učenik je ispričao da je on uhvatio slona i odveo ga u selo Gunepane, gde je često dolazio. Gunepana je jako voleo tog slona koji je uginuo kratko pre nego je i on sam umro.
[adsenseyu1]
Nije imao radio, ali je imao nešto slično tome – gramofon. Moguće je da Ratnajake nije znao kako da opiše gramofon drugačije. Gunepana je bio veliki poklonik muzike. Zapamćen je kao čestit monah koji se strogo pridržavao pravila. Sve ove činjenice se poklapaju sa sećanjima i ponašanjem dečaka.
Haraldson je pomislio kako je malo verovatno da je dečak naučio sve to od porocie ili drugih ljudi s kojima je bio u kontaktu. Na primer, iako postoje male šanse da je naučio religijske stance sa radija, pošto se emituju svako jutro, lokalno stanovništvo je Haraldsonu reklo da nema nijednog deteta koje je naučilo stance na drevnom jeziku i da je to veoma neobično.
Slučaj Gamaga Ruvan Taranga Perere
Gamage Ruvan Taranga Perera je rođen u avgustu 1987. godine u okrugu Kalutara u Šri Lanki, Kada je imao dve godine, govorio je o prethodnom životu u manastiru Pitumpke, manastiru za koji njegovi roditelji nikada nisu čuli, a za koji se ispostavilo da se nalazi oko 30 kilometara južno od njihovog doma.
Dečak je rekao da se u hramu nalazi glineni majmun, što je veoma neobična i specifična izjava, koja je kasnije i potvrđena. Nemaju svi hramovi statue majmuna.
[adsenseyu4]
On je pokazivao razne druge odlike monaha, koje ga niko nije naučio, kao što je sedenje u pozi lotosa, nošenje monaške garderobe i držanje lepeze prilikom molitve. Nije želeo da jede uveče (monasi ne smeju da jedu posle podne), da spava sa svojom mamom (govoreći joj da monasi ne spavaju sa ženama), a uveče bi izvodio ceremoniju obožavanja uz recitacije. On je uticao na članove svoje porodice da mu se pridruže u takvom životu, a čak ih je i grdio ako to nisu činili. Izgrdio je svog oca kada je doneo alkohol u kuću. Iako se tako ponašao, oni koji su ga poznavali su naveli da nikada nije bio ljut, već veoma smiren.
On je vodio svoje drugare iz škole na religijske ceremonije. Svi su ga poštovali. Kao i Ratnajake, Perera je mogao da recituje stance na drevnom jeziku Pali, koje je mogao da nauči sa radija ili televizije, mada njegovi roditelji misle da je to malo verovatno.
Njegovi roditelji nisu bili zainteresovani za njegova sećanja niti su ga ohrabrivali da priča o njima. Haraldson je saznao za slučaj kada je lokalni reporter to načuo od suseda porodice.
On je bio potpuno nezainteresovan za igru sa drugom decom, tražeči slike Bude umesto igračaka i crtajući Budu u školi, sve vreme se oblačeći kao monah.
Njegovi roditelji su ga kasnije odveli u hram Pitumpke. On im je tamo pokazao glinenog majmuna o kojem je pričao, a koji nije baš bio istaknut. Neki od njih su postali ubeđeni da je on reinkarnacija prethodnog staratelja manastira, Ganigame Panasekare (1902.-1986.).
Panasekara i njegova porodica su bili vegetarijanci iz religijskih razloga, što je retko u Šri Lanci. Perera je takođe insistirao na vegetarijanskoj ishrani. Panasakera je postao staratelj manastira 1972. godine. Umro je u januaru 1986. godine, 17 meseci pre nego što se rodio Perera. Osobine Perere se poklapaju sa osobinama Panasekare. Neki iz hrama su još uvek skeptični pošto Perera nije prepoznao neke ljude koje je Panasekara poznavao.
Perera nije odrastao u religioznom okruženju. Haraldson i Samarartne su zaključili: „Nemamo razumljivo objašnjenje za ovo neobično ponašanje koje je potpuno atipično za jedno dete“.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
