Nakon sporne izjave predsednika SANU u vezi sa Kosovom i Metohijom, video-obraćanjem se nedavno obratio i akademik Matija BEĆKOVIĆ, navodeći:
„Neki kao i on sam /predsednik SANU Vladimir KOSTIĆ/ smatraju da je to njegovo lično mišljenje na koje on ima pravo, a drugi da mišljenje predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti ne može biti lično. “
Obzirom da je to pitanje pravno regulisano, ali je – kako mi se čini – ostalo nedovoljno razjašnjeno u javnosti, mislim da ga treba pojasniti:
1. U Srbiji načelno vlada sloboda izražavanja. Ali, prema članu 10. stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – ta sloboda povlači sa sobom „dužnosti i odgovornosti“ i može se podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima, kaznama propisanim zakonom u interesu zaštite: „teritorijalnog integriteta“ i „nacionalne bezbednosti“.
2. Krivični zakonik Republike Srbije propisuje npr. u članu 306. krivično delo „Priznavanje kapitulacije i okupacije, po kome se zatvorskom kaznom od najmanje deset godina kažnjava: „građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela“.
Pored toga, samo u izuzetnim slučajevima, kada je društvena opasnost velika, naš Krivični zakonik predviđa da je kažnjivo i samo pripremanje dela (tzv. kažnjive pripremne radnje). To je slučaj i za ovo krivično delo (iz čl. 306.). Tako je zabranjeno i kažnjivo čak i pripremanje dela (čl. 320. st. 2 u vezi sa st. 1 i čl. 306. KZ), koje se npr- sastoji se u: „otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, u dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugim izvršenja krivičnog dela ili u drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela.“
Inače, kao posebna krivična dela su predviđena još i „ugrožavanje nezavisnosti“ (čl. 305.), „ugrožavanje teritorijalne celine“ (čl. 307.), „povreda teritorijalnog suvereniteta“ (čl. 318.) i sl.
3. Obzirom da je urednik spoljne redakcije švajcarskog lista „Tagesancajger“, Enver BORELI, u svom napisu „Neurolog koji nervira nacionaliste“ (https://www.tagesanzeiger.ch/der-nervenarzt-der-nationalisten-nervt-450399461448) kritičare izjave predsednika SANU portretirao kao nacionaliste (sic.), koji mu prebacuju veleizdaju (Landesverrat), i praktično zbacio krivicu za raspad SFRJ na Srbiju i SANU (rečenicom: „Diese hysterische Rhetorik mobilisierte nationalistische Hetzer in den anderen Teilen Jugoslawiens.“, ne pominjući uopšte izjave i ulogu Mesića, Tuđmana, Izetbegovića, Genšera, Kinkela, Lončara, Zimermana i sl. i demanti), zainteresovalo me je: da li možda, u multietničkoj i konfederalnoj Švajcarskoj, krivično zakonodavstvo dopušta otcepljenje i propagandu otcepljenja dela teritorije? Odgovor je: ne. Švajcarski krivični zakonik predviđa da su krivina dela veleizdaja (Hochverrat čl. 265), napad na državnu nezavisnost (Angriffe auf die Unabhängigkeit der Eidgenossenschaft čl. 266) i inostrani poduhvati i nastojanja u cilju narušavanja bezbednosti Švajcarske (Gegen die Sicherheit der Schweiz gerichtete ausländische Unternehmungen und Bestrebungen čl. 266bis, koji obuhvata i lažne/netačne izjave sa tim ciljem).
4. Po članu 2. Zakona o SANU, Akademija je najviša naučna ustanova od posebnog nacionalnog značaja koja radi na osnovu propisa (član 5.) i organizuje i obavlja naučna istraživanja od značaja za društveni,ekonomski i kulturni razvoj zemlje (član 6), a sredstva za njen rad se obezbeđuju u budžetu (član 43.).
Da SANU ima i samo status nekog „običnog“ udruženja građana ili nevladine organizacije (a nema ga), na nju bi se primenjivao Zakon o udruženjima, koji propsuje da ciljevi i delovanje udruženja ne smeju da budu usmereni na „nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije, (…) podsticanje neravnopravnosti…“ i sl. (čl. 3 stav 2 Zakona o udruženjima).
5. Ako se pogleda mapa Srbije pod nacističkom okupacijom (https://en.wikipedia.org/wiki/German-occupied_Europe#/media/File:Europe_under_Nazi_domination.png), može se zaključiti da je Kosovo i Metohija tada bilo otrgnuto od Srbije i pripojeno Albaniji, što je verovatno bio razlog za osudu izjave jednog lidera albanske nacionalne manjine od strane EK (https://www.novosti.rs/vesti/politika/956047/haradinaj-najavio-ici-cemo-referendum-ujedinjenje-albanijom, https://informer.rs/vesti/politika/580485/evropska-komisija-ostro-osudila-haradinajeve-pretnje-velikom-albanijom). Međutim, i Povelja UN fiksira međunarodni poredak nastao pobedom nad nacizmom, gde je srpski (konstitutivni) narod bio među pobednicima, i čak daje posebna prava državama-žrtvama agresije da se brane u slučaju „agresivne politike“, čak i bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Obzirom da Srbija ima dobre pravne argumente (Helsinška povelja i sl.), to i čini pravnim i diplomatskim putem, pa je 18 država opozvalo izjave o „priznanju nezavisnosti Kosova“.
Mislim da je ovim, sa pravne tačke gledišta, pojašnjeno gde su granice „slobode izražavanja“, ne samo u Srbiji – već i u Švajcarskoj.
Advokat i sudski prevodilac Momir M. Radić
(NSPM)
