Nakon što su hrvatski mediji objavili članak o smrtnosti boginja, razvila se žustra polemika na društvenim mrežama oko istinitosti objavljenih informacija, a posebno oko potrebe za vakcinisanjem što većeg broja građana.
Sagovornici su se pozivali na statističke podatke, razum, logiku, glupost, a neki i na teorije zavere. Bilo je tu informatičara, pravnika, ekonomista kao i jedan hrvatski pedijatar – veliki pobornik vakcinisanja.
Tokom žustrih, ali za neke i vrlo korisnih razgovora, nenadano je isplivala interesantna informacija o stvarnoj efikasnosti vakcina protiv boginja.
[adsenseyu1]
Kako bismo dobili što objektivniju informaciju o boginjama, prenosimo izvorne informacije francuskih naučnika kojima su dostupni vrlo detaljni statistički podaci o boginjama u zadnjih 100 godina.
U narodu ih zovemo “dečje boginje”, što već svojim imenom govori da se radi o bolesti dece. Boginje su bolest koju je nekada gotovo svako dete „moralo“ da preleži. Identičan opis boginja možemo pronaći i u francuskoj literaturi koja takođe govori o “bezopasnoj bolesti”.
„Vrlo je teško sistematski vakcinisati populaciju protiv bezopasne bolesti kao što su boginje, gde smrtnost kod najtežih hospitalizovanih slučajeva iznosi samo 1 od 588 osoba. Ovde se ne radi o globalnoj oboleloj populaciji, nego samo onima koji imaju teže komplikacije”, piše profesor Bastin 1977. godine.
Deset godina kasnije, na konferenciji koja je imala za cilj da promoviše program vakcinisanja, profesor Žak Ru, direktor pri Ministarstvu zdravlja Republike Francuske, prezentovao je načine na koje se mogu senzibilisati javnost i lekari o “opasnoj bolesti sa vrlo teškim posledicama“.
Profesor Žak Ru, član Komunističke partije Francuske (PCF) i bivši predsednik Svetske zdravstvene organizacije, 1993. godine je uslovno osuđen na tri godine zatvora zbog skandala kontaminirane krvi, što će ostaviti neizbrisivu mrlju u njegovoj karijeri.
Šta kažu statistike o boginjama?
Oni koji tvrde da su boginje iskorenjene vakcinama, nemaju pravo.
Između 1906. i 1983., pre nego što je pokrenuta kampanja za vakcinisanje protiv boginja, broj smrtnih slučajeva se smanjio sa 3.754 na 20. Naravno, bez obzira na povećanje populacije za 33 odsto.
[adsenseyu4]
Korišćeni argumenti za stvaranje straha kod majki su vezani za dve teže komplikacije: encefalitis (upala mozga) i Subakutni sklerozirajući panencefalitis SSPE (progresivno oštećenje mozga) koji se mogu pojaviti godinama nakon što se boginje preleže.
Interesantno, 1934. godine u Francuskoj je od boginja umro 1.349 osoba. O tome je napravljena i službena beleška:
„U nekoliko stotina slučajeva boginja kod dece i odraslih, već dve godine pratimo stanje u bolnici „Cloude Bernard“ gde smo imali samo jedan slučaj encefalitisa (upalu mozga)”.
Nakon 1983. godine, kada je započeta masovna kampanja vakcinisanja, zabeleženo je 11 slučajeva encefalitisa i 12 slučajeva SSPEa.
U „Médecine praticienne – n°664/april 1977“. citirano je jedno britansko naučno istraživanje koje govori o smrtnosti boginja. Smrtnost dece između 5 i 9 godina je bila najmanja. Upravo u tom dobu su deca najviše obolevala od boginja. Smrtnost dece do jedne godine starosti bila je 4 puta veća, a za osobe preko 25 godina rizik je bio 8,5 puta veći. Ovi podaci nisu bili ništo novo, pošto je WHO (Svetska zdravstvena organizacija) 1950. tvrdila sledeće:
“Danas ne postoji ništa što će imunizovati populaciju od boginja. Samo doživotna imunizacija može biti predmet sistematskog vakcinisanja, u protivnom imaćemo odlaganje bolesti i njeno pojavljivanje u doba kada je rizik najveći“.
Ovo potvrđuje „narodno“ mišljene da je boginje bolje preboleti na vreme, nego odložiti njihovo pojavljivanje. Zbog toga su boginje i dobile naziv dečja bolest.
- godine farmaceutska kompanija Merck razvila je vakcinu MMRII
Zbog uverenja da jaka doza vakcine doživotno imunizuje, Sjedinjene Države su planirale sistematsko vakcinisanje već početkom 60-tih godina, što su i učinile. Nakon sistematskog vakcinisanja cilj je zaista postignut. Zabeleženo je spektakularno smanjenje broja obolelih. Međutim, krajem 80-tih došlo je do naglog povećanja broja obolelih s velikim brojem smrtnih slučajeva. Povećanje obolelih je primećeno kod dece mlađe od jedne godine i osoba preko 25 godina, za šta je profesor Bastin već 10 godina ranije tvrdio da će se dogoditi.
Novonastala situacija je naterala američke naučnike da preporuče drugu dozu vakcina 1989. godine. Identična situacija se dogodila u Francuskoj i Švajcarskoj gde se nova doza vakcina preporučuje u 6. i 15. godini.
Iz svega navedenog, očigledno je da prirodna imunizacija nakon preležane bolesti traje puno duže, nego imunizacija stvorena vakcinisanjem.
U prvoj fazi nakon vakcinisanja, osoba zaista stiče određenu dozu imuniteta koja je štiti od boginja. Virus u prirodnom okruženju je takođe manje prisutan, zbog umanjenog broja obolelih.
U drugoj fazi imamo populaciju kojoj slabi imunizacija i koja ima potrebu za ponovnom vakcinacijom, kako bi se iznova zaštitila u budućnosti.
Majke imunizovane vakcinom zbog koje nisu nikada imale boginje, više ne prenose antitela na svoje bebe jer ta antitela nemaju. Zbog toga bebe postaju osetljive na virus boginja. Upravo to je razlog što imamo veliku smrtnost beba, a za šta je odgovorna imunizacija tj. vakcinisanje. Što se populacija više vakciniše, ona postaje osetljivija.
Uzimajući u obzir navedenu situaciju, izvršeno je matematičko modeliranje koje je trebalo da objasni šta će biti sa boginjama u budućnosti. Bez obzira na kampanje koje promovišu vakcinisanje, procenat vakcinisanih iznosi oko 80 odsto. S jedne strane imamo populaciju kojoj trebaju nove doze vakcina, a sa druge strane osobe koje su prirodno imunizovane.
Sada razumemo zašto su boginje i pored vakcinisanja ipak ostale neiskorenjene. Imamo slučaj u Sjedinjenim Državama gde je procenat vakcinisanih gotovo 99 odsto, a ipak imamo povećanje obolelih. Naravno, razlozi za povećanje obolelih su odmah “argumentovani”: prekasno vakcinisanje, slaba imunizacija,…
U Francuskoj smo takođe svedoci povećanja broja obolelih kod vakcinisane populacije. 1985. godine samo tri odsto vakcinisane populacije je preležalo boginje, a 1994. taj broj se povećao na 27 odsto. Potpuno identičnu situaciju imamo i sa drugim “dečjim bolestima”.
U nekim afričkim zemljama, smrtnost je bila veća kod vakcinisane populacije, nego kod one koja nije bila vakcinisana (Zimbabve i Niger 1992.).
Naučnici i za afrički slučaj imaju opravdanje: „Velike vrućine su onemogućile distribuciju vakcina“. Činjenica je da neuhranjenost, nedostatak vitamina A, loš kvalitet vode, koja uzrokuje česte dijareje, utiču na imunitet populacije u Africi, a time i sklonost boginjama.
Da li je bolje preležati boginje?
Iz svega navedenog, postavlja se logično pitanje zašto smo od bezopasne dečje bolesti napravili svetski problem. Ne radi se samo o boginjama, nego i nekim drugim dečjim bolestima – na primer zauške.
Osobe koje su u detinjstvu preležale boginje u sebi nose antitela. Prenose li majke antitela na svoju decu i time ih prirodno štite od smrti, pitanje je na koje naučnici moraju da daju odgovor.
Više naučnih studija potvrđuje vezu između osoba koje nisu prebolele boginje u detinjstvu i vrlo ozbiljnih bolesti: autoimune bolesti, kožne bolesti, degenerativne bolesti kostiju pa čak i određenih vrsta raka (The Lancet 1985.).
Želeći da zamene prirodnu, trajnu imunizaciju, naučnici su dali prednost vakcinama. Povećanje komplikacija kod obolelih beba već od početka je bilo poznato, a to potvrđuju i današnje statistike.
Radi li se ovde o ekonomskom problemu koji zanemaruje zdravlje građana, legitimno je i preko potrebno pitanje? Građani imaju pravo da znaju šta kažu intelektualno pošteni naučnici, a ne “amateri”, kojima pripada i autor ovog članka, ali koji želi da prenese mišljenje svih, a ne samo jednih.
Ako nauka nije u stanju da svojim naučnim metodama objasni običnom građaninu osnovne činjenice, onda to nije nauka, već manipulacija ili ignorisanje naučno utemeljenih činjenica.
(logicno.com)
