Na sraman stav nemačkog ambasadora Tomasa Šiba, koji je izjavio da očekuju od Srbije da prizna da je u Srebrenici počinjen genocid, reagovao je i istoričar Momčilo Pavlović.
„Preterao je nemački ambasador u Srbiji. Nemci, posebno zvaničnici, iz razloga istorije, trebalo bi da se uzdrže u ovakvim izjavama i da ne dele lekcije Srbima i Srbiji o zločinima.
Tri puta je nemačka vojska u 20. veku rasturala i pustošila Srbima državu. Pri tom, nemačka vojska je počinila stravične zločine nad Srbima. Treba li da pominjemo, samo u Drugom svetskom ratu, logore, zatvore, streljanja u Kragujevcu, Kraljevu i drugim mestima. Ili aktivno učestvovanje nemačkih snaga u bombardovanju Srbije 1999. godine. Razmere nemačkih zločina u Evropi 20. veka su jedinstvene i neuporedive. Gospodo, da nije bilo vaše aktivne pomoći separatističkim i šovinističkim namerama republičkih rukovodstava u razbijanju jugoslovenske države, počev od Slovenije i Hrvatske pa redom do albanskih separatista i terorista na Kosovu i Metohiji, ne bi bilo ni zločina, ni proterivanja pa konačno ni Srebrenice.
[adsenseyu1]
Razorni rad i grubo mešanje, i onda i danas, aktivnim podržavanjem separatizma i svrstavanjem na jednu stranu u jugoslovenskom sukobu, ne doprinosi pomirenju na ovim prostorima. Naravno da Nemačka ni druge velike sile nisu krivi za raspad jugoslovenske federacije, posebno ne za zločine, ali, da su i onda i danas aktivno doprinosili nestabilnosti, u to nema sumnje.
Ovu izjavu o osetljivom pitanju zločina u Srebrenici, kao i aktivnu podršku albanskom separatističkom rukovodstvu na Kosovu i Metohiji i iz ratne propagande prihvaćenu istinu da su Srbi zločinci, da su napravili genocid nad Bošnjacima i Albancima, pa i Hrvatima i da ih treba kazniti oduzimanjem teritorije, treba shvatiti i kao opravdanje njihove politike u jugoslovenskom sukobima. I nameru da se Srbima u Bosni i Hercegovini oduzme i pravo na Republiku Srpsku, na identitet i da se, nasilno uprkos svojoj volji, uguraju u okvir države Bosne i Hercegovine i postanu građani drugog reda. U Hrvatskoj, i na Kosovu i Metohiji to je Srbima već učinjeno.
Rat u Jugoslaviji je, uprkos ratnoj propagandi bio surovi građanski rat, u kojem su aktivno učestvovale i strane sile, posebno Nemačka. Srbi su ratovali tamo gde su živeli braneći državu koju su smatrali svojom. Zločini kojih je bilo na svim stranama, su lanac nesreće, akcija i reakcija, zločin i odmazda.
Pri tom, ne treba ni braniti ni pravdati nijedan pa i najmanji zločin, posebno one nad civilima. Međunarodni sud pravde je 2007 po tužbi Bosne i Hercegovine protiv SRJ zločin u Srebrenici okvalifikovao kao genocid, ali Srbiju nije povezao sa ovim događajem. Nije li dovoljno što je Skupština Srbije usvojila Rezoluciju o Srebrenici, što su se predsednici i drugi zvaničnici Srbije izvinjavali, što su najviši srpski zvaničnici bili na komemoracijama u Srebrenici?
I ambasador Nemačke i drugi ambasadori treba da grade dobre odnose, da zidaju a ne da ruše, da mire a ne da zavađaju podrškom, pre svih, hrvatskom šovinizmu, slovenačkom separatizmu početkom devedesetih unilateralnim priznavanjem otcepljenih jugoslovenskih republika, danas izazivačkom albanskom šovinizmu i separatizmu na Kosovu i Metohiji, ćutanjem pred nasilnim proterivanjima i zločinima nad Srbima. I konačno da nepristrasnim pristupom pomognu u ozbiljnim istraživanjima ne samo zločina u Srebrenici nego i drugih zločina na prostorima bivše Jugoslavije.“
(Novosti.rs)
