Nije to prvi put da neko iz britanske vojske kaže ono što mnogi u političkim krugovima šapuću već mesecima, ali kad to izgovori feldmaršal lord Dejvid Ričards – čovek koji je komandovao NATO trupama u Avganistanu – stvari dobijaju drugu težinu.
Njegova poruka je jasna: Ukrajina ne može da dobije ovaj rat, ni sada ni kasnije, osim ako Zapad ne uđe u direktan sukob s Moskvom. A to se, kaže, jednostavno – neće desiti.
Tokom gostovanja u podkastu World of Trouble lista The Independent, Ričards je rekao da su zapadni saveznici „ohrabrili Ukrajinu da se bori, ali joj nisu dali sredstva da pobedi“. Kada su ga pitali može li Kijev da pobedi ako dobije sve potrebne resurse, odgovorio je kratko i hladno: „Ne. Nemaju dovoljno ljudi.“
Dok su njegove reči odjekivale Londonom, Vladimir Zelenski je već bio na drugom kraju Atlantika – u Vašingtonu, pokušavajući da od Donalda Trampa izvuče ono što smatra ključnim: Tomahavk krstareće rakete.
Taj susret, međutim, imao je svoj nevidljivi predigru. Samo nekoliko sati ranije, Tramp je razgovarao s Vladimirom Putinom. Rezultat? Na konferenciji za medije američki predsednik je delovao rezervisano, izbegavao konkretne obaveze i ponavljao da SAD moraju da „čuvaju sopstvene zalihe“.
U isto vreme, Zelenski je pokušavao da zadrži diplomatski ton, nudeći mogućnost razmene dron-tehnologije – ideju koju Tramp, zanimljivo, nije odbacio.
Iako sastanak nije doneo obećanje o oružju, nije doneo ni odbijanje. Zelenski je to sažeo kratko: „Nije rekao ‘ne’, ali za sada nije rekao ni ‘da’.“
Rat u Ukrajini, koji traje već više od tri godine, pretvorio se u iscrpljujući sukob niskog intenziteta. Male teritorijalne promene, sve veća upotreba dronova i iscrpljenost na obe strane postali su svakodnevica.
Lord Ričards smatra da to vodi samo jednom ishodu: „najviše nerešenom rezultatu“. Kako kaže, „mi nećemo ući u rat, jer Ukrajina nije egzistencijalno pitanje za nas. Za Ruse – jeste.“
Njegov pogled suprotan je onome što trenutno poručuje Tramp. Američki predsednik je, samo dan ranije, na društvenim mrežama napisao da „Ukrajina, uz podršku Evropske unije i NATO-a, može da povrati celu svoju teritoriju“. Dodao je da je „Rusija već tri i po godine u ratu koji bi prava vojna sila završila za manje od nedelju dana“, nazvavši je „papirnim tigrom“.
Tramp je, uostalom, poznat po menjanju stava prema Kijevu. Nekada je obustavio vojnu pomoć i forsirao dogovor o „mineralima za oružje“, a sada ponovo balansira između obe strane. Ovih dana prihvatio je i susret s Putinom u Budimpešti, pod okriljem Viktora Orbana, bez prisustva Zelenskog. Objašnjenje? „Putin i Zelenski se ne slažu, a ja sam predsednik-posrednik.“
Nije prvi put da pokušava da bude mirotvorac. Još u avgustu je pozvao Putina na samit u Aljasku – susret koji se, kako su kasnije pisali američki mediji, završio prilično neprijatno za Vašington.
Ričardsova skepsa prema ratu nije nova. Kao oficir koji je vodio britanske misije u Sijera Leoneu i Istočnom Timoru, i kasnije osporavao invaziju na Irak, više puta se sukobio s „establišmentom“.
U intervjuu za The Independent podsetio je da je, još kao general, sumnjao u istinitost Blerovog izveštaja o iračkom oružju. Taj dokument, kasnije prozvan „sumnjivim dosijeom“, tvrdio je da Sadam Husein razvija nuklearno oružje – što se ispostavilo kao pogrešno. „Sećam se da sam rekao Majku Džeksonu: Ovo smrdi“, prisetio se Ričards.
Njegov stav o Ukrajini, koliko god bio hladan, deluje proistekao iz iskustva. On ne govori iz emocije, već iz vojničke aritmetike: broj ljudi, resursi, geopolitički interesi. Sve drugo, po njemu, spada u domenu želja i retorike.
A možda je upravo tu ključ – u onome što svi znaju, ali retko ko naglas izgovori. Jer između želje za pobedom i mogućnosti da se ona postigne, uvek stoji jedno veliko „ali“. I to „ali“ sada postaje glasnije od topova.
Webtribune.rs
