Britanska vlada namerava da ponovo uspostavi Ujedinjeno Kraljevstvo kao nezavisnu državu, napuštajući EU, ali britanska moć i sposobnost da odlučuju o sopstvenoj politici nastavlja da opada u stvarnom svetu.
Najnoviji dokaz za to je odluka ministra unutrašnjih poslova Sadžida Džavida da daju prednost SAD-u u suđenju dvojici navodnih članova ISIS-a iz Londona, koji su pripadali ozloglašenoj grupi “Bitlsi“ u Siriji koja se specijalizovala za mučenje i obezglavljivanje svojih zatvorenika, piše Patrik Kokbarn za Counterpunch.
[adsenseyu1]
Ponižavajuće priznanje jedne zemlje da je nesposobna da postupa efikasno i legalno sa svojim najgorim kriminalcima su obično izjave država poput Kolumbije i Meksika, koje izručuju narko bosove u SAD. Njihove vlade implicitno priznaju da su previše slabe i korumpirane da bi kaznile svoje najmoćnije prestupnike.
Britanske vlasti ohrabruju sirijske Kurde koji drže El Šafe Elšeika i Aleksanda Koteja da ih izruče u SAD pre nego u Britaniju. Navedeni motiv za to je da u američkom sudu postoji bolja šansa za brzo suđenje i izuzetnu kaznu nego u britanskom sudu, iako zapis u SAD od 11. septembra to dovodi u sumnju.
Ono što nailazi jeste da je Britanija u haotičnoj situaciji u vezi sa zatvorenicima ISIS-a i povratkom džihadista u Veliku Britaniju, sa čime se ne mogu suočiti. Ovu odluku sada razmatra sudija u Velikoj Britaniji.
Kao i u Meksiku i Kolumbiji, sveukupan utisak koje su ostavile Džavidove akcije jeste utisak slabosti i nesposobnosti.
Prvo, on je doneo zbunjujuću i neobjašnjivu odluku da odbaci uobičajeni britanski uslov da bi Velika Britanija pružila dokaze i obaveštajne podatke za suđenje samo ako je smrtna kazna isključena. Štaviše, on nije samo odbacio dugogodišnji britanski princip suprotstavljanja državnim egzekucijama, već je to učinio u tajnosti, ukazujući na to da je vlada vrlo dobro znala značaj njihove promene politike.
Najjednostavnije objašnjenje za netraženje “uverenja o smrtnoj kazni“ od SAD jeste da su Tereza Mej, Džavid i Boris Džonson, ministar spoljnih poslova, kada je odluka doneta, videli “Bitlse“ kao politički vruć krompir.
Oni bi bili pritisnuti između onih koji zahtevaju da Elšeik i Kotej budu kažnjeni izuzetno rigorozno, i onih koji veruju da je najgori način da se odgovori ISIS-u to da pribegnu nekom obliku zakona o linču. Moguće je da je Trampova administracija nezvanično insistirala da Britanija odstupi od svog otvorenog protivljenja smrtnoj kazni.
Alternatnivno rešenje bi bilo da se dvojica optuženih muškaraca predaju Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu – jedini stvarni prigovor na ovo je što SAD odbijaju da priznaju ovaj sud, a britanski prioritet u doba Bregzita je, pre svega, da ostanu na strani Vašingtona.
ISIS ima koristi od zbrke oko ovih Bitlsa, jer su njihova zverstva uvek težila ka tome da uliju strah, ali da istovremeno izazovu preterane reakcije od strane onih koje ciljaju. Ova strategija je dobro funkcionisala za Al Kaidu nakon 11. septembra, kada je američki pravosudni kredibilitet poptuno oštećen u očima sveta zbog nezvaničnih istraga, davljenja u vodi, zatvaranja bez suđenja u Guantanamu i ritualnog maltretiranja zatvorenika u Abu Graibu.
U svakoj fazi sukoba u Siriji, Iraku, Libiji i Avganistanu, sukcesivne britanske vlade su pravile greške. Čini se da oni nikada nisu shvatali prirodu ovih građanskih ratova i to koliko je teško suditi bilo kome ko se našao u njima, jer svako ko je zatvoren pod nejasnom sumnjom može biti poslat u zatvor, mučen do priznanja i na kraju pogubljen.
Često jedini način za izlazak iz zatvora nije dokaz nevinosti, već podmićivanje pravih zvaničnika. Ovo je skupo i ne funkcioniše uvek, jer oni koji uzimaju mito ne ispunjavaju nužno svoja obećanja. Iračani i Sirijci uglavnom veruju da su oni koji će najverovatnije kupiti svoj izlaz iz zatvora militanti ISIS-a koji mogu doći do velikih suma novca i previše su opasni da bih ih prevarili zvaničnici koje su podmitili.
Nakon zarobljavanja Mosula, koji je de fakto glavni grad ISIS-a u Iraku, 2017. godoine, lokalni stanovnici su govorili da su prestravljeni što bivše zvaničnike ISIS-a ponovo vide na ulicama nakon njihovog kratkog zatočeništva. Oni su tvrdili da je to zbog velikog podmićivanja snaga bezbednosti vlade Bagdada.
Irački vojnici na liniji fronta su bili podjednako cinični i zaključili su da nema smisla slati žive zatvorenike nazad u Bagdad, tako da su ih ubijali na licu mesta.
Bitlsi su najpoznatiji jer su ubili i maltretirali zapadnjake, ali inače se nisu razlikovali od drugih okrutnih i ubitačnih ISIS bandi. Tvrdilo se da je jedan razlog zbog kog se njima ne može suditi u Britaniji to što se informacije iz obaveštajnih agencija ne bi mogle koristiti bez kompromitovanja izvora.
To bi moglo biti istinito, ali kad god je tajna obaveštajna služba iz vladinih agencija otkrivena javnim istragama tokom proteklih 15 godina, ispostavilo se da je daleko nesigurnija i manje ubedljiva nego što se prvobitno tvrdilo.
Znati ko je stvarno bio u ISIS-u i šta su oni tamo radili je nemoguće u zemljama gde preovlađuje mučenje a lažno priznanje je pravilo. Vreme da se pozabave britanskim džihadistima i desetinama hiljada drugih fanatičnih stranih boraca je bilo pre nekoliko godina kada su oni slobodno prelazili tursku granicu ka Siriji.
Ali britanska vlada i njeni saveznici su pokazali malo zabrinutosti zato što je tada prioritet bilo prisiljavanje promene režima u Damasku, što je cilj koji su delili i džihadisti.
Sadžid Džavid se pretvara da će princip vladinog suprotstavljanja smrtnoj kazni biti izdvojen samo ovom izuzetnom slučaju, iako se principi lako mogu odbaciti u prigodnim trenucima, automatski prestajući da budu principi.
Kontroverza o pravnoj sudbini “Bitlsa“ još jednom ističe istinu Ciceronove tvrdnje da “u ratu zakoni ćute.“
Webtribune.rs
