Svi znamo da roboti nisu živa bića, zar ne? Zapravo, znali smo sve dok naučnici i programeri nisu nedavno objavili kako su premostili deo tog jaza između živih i neživih bića. Ovaj novi razvoj kombinacija je veštačke inteligencije i biologije.
Nedavno istraživanje robotičara i naučnika objavilo je ono što se naziva „receptom za stvaranje novog životnog oblika“ nazvanim ksenoboti. Ksenoboti su napravljeni od matičnih ćelija, a izraz kseno potiče od ćelilja žaba (xenopus laevis) koje se koriste za njihovu izradu.
Jedan od istraživača opisao je novu tvorevinu kao „ni tradicionalni robot ni poznata vrsta životinje“, već je umesto toga „nova klasa artefakata: živi organizam koji se može programirati“.
Šta je Ksenobot?
Ksenoboti su kraći od 1 mm i sadrže 500-1000 živih ćelija. Imaju brojne oblike, uglavnom pojednostavljene, a neki imaju zdepaste „noge“. Sposobni su da se pokreću u linearnom ili kružnom smeru, da pomeraju male predmete i udružuju se kako bi delovali kolektivno. U stanju su da žive do deset dana koristeći sopstvenu ćelijsku energiju.
Naučnici tvrde da ove nove „biomašine koje se mogu ponovo konfigurisati“ mogu poboljšati zdravlje ljudi i životinja, ali postoji mnogo briga sa pravnog i etičkog stanovišta.
Da bi napravili ksenobote, istraživači su morali da koriste superračunare da testiraju hiljade slučajnih dizajna jednostavnih živih bića koja su u stanju da izvrše određene zadatke. I sam računar je programiran sa AI „evolucionim algoritmom“ tako da može da predvidi koji će živi organizmi verovatno pokazati sposobnost da izvršavaju korisne zadatke poput kretanja ka cilju.
Nakon odabira najperspektivnijih dizajna, naučnici su zatim pokušali da preslikaju digitalne modele sa kože žabe ili srčanih ćelija koje su spojili pomoću m ikrohirurških alata. Srčane ćelije su u stanju da se skupljaju i opuštaju, što pokreće organizam.
Nema sumnje da je stvaranje ksenobota revolucionarni čin. Ipak, treba razjasniti da su, uprkos tome što se nazivaju „programabilnim živim robotima“, oni zapravo potpuno organski i napravljeni su od živog tkiva. Termin „robot“ se koristi jer se ksenoboti mogu konfigurisati u različite oblike i forme, a zatim „programirati“ da ciljaju određene objekte koje će nesvesno tražiti. Takođe su u stanju da se poprave nakon što su oštećeni.
Koji su benefiti i rizici?
Već se iznose argumenti o benefitima ksenobota, ali i o njihovim rizicima. Neki su sugerisali da bi se oni mogli koristiti za čišćenje zagađenih okeana na primer – sakupljajući mikroplastiku.
Drugi sugerišu da bi se mogli koristiti za ulazak u zatvorena ili opasna područja, za pronalaženje ili analizu toksina i radioaktivnog materijala.
Neki su se pitali da li se mogu koristiti za unošenje lekova u ljudska tela, popravljanje tkiva pacijenta ili uništavanje raka.
Budući da su biorazgradivi, imali bi prednost u odnosu na trenutne tehnologije izrađene od plastike ili metala. Neki istraživači žele da koriste ove ksenobote kako bi pomogli daljem razumevanju živih i robotskih sistema, kao i da bi poboljšali upotrebu AI.
S druge strane, mnogi smatraju da bi se ovi novi oblici života mogli koristiti za otmicu životnih funkcija u zlonamerne svrhe na isti način kao što se koriste za ciljanje karcinoma. Drugi upozoravaju da je ovo novo stvorenje neprirodno i da predstavlja izigravanje Boga.
Ali mnogi su više zabrinuti zbog mogućnosti zlonamerne upotrebe ili čak razarajućih neželjenih posledica poput onoga što smo videli sa nuklearnom fizikom, biologijom, hemijom i veštačkom inteligencijom. Jedna od takvih mogućnosti bila bi upotreba ksenobota u biološke svrhe ratovanja.
Da li bi Ksenoboti mogli da budu opasni?
Druga zabrinutost leži u tome da bi buduće verzije ksenobota, za koje se očekuje da će u nekom trenutku moći da se reprodukuju, mogle da „se pokvare“, postanu zle i nadjačaju druge prirodne vrste.
Takođe treba napomenuti da bi ksenobotima, da bi izvršavali složene zadatke, trebali senzorni i nervni sistem, što bi moglo rezultirati osećajem. Osetljivi programirani organizam u najmanju ruku postavlja etička pitanja. Kreatori ksenobota su s pravom prepoznali potrebu za diskusijom oko etike njihovog stvaranja.
Iako bi svaku novu tehnologiju trebalo razmatrati nepristrasno i na osnovu njenih potencijala, oživljavanje ksenobota postavlja određena značajna pitanja:
- Da li bi ksenoboti trebalo da imaju biološke prekidače za slučaj ubistva?
- Ko treba da odluči ko im može pristupiti i kontrolisati ih?
- Šta ako „domaći“ ksenoboti postanu realnost? Da li treba da postoji moratorijum dok se ne uspostave regulatorni okviri? Koliko propisa je potrebno?
Lekcije naučene u prošlosti iz napretka u drugim oblastima nauke mogle bi da pomognu u upravljanju budućim rizicima, istovremeno ubirući moguće koristi.
Webtribune.rs
