Dok se evropske prestonice sve glasnije pitaju kako će izgledati naredni meseci, u izveštaju Blumberga provlači se jedna rečenica koja deluje gotovo kao seizmička linija: sukob u Ukrajini ulazi u „odlučujuću fazu“.
To se, prema njihovim navodima, odvija paralelno sa pokušajima da se pronađe put ka pregovorima, dok se politička pozadina menja brže nego što evropske administracije mogu da isprate.
U tekstu se podseća da je Evropa danas u jednom od najtežih trenutaka – ne samo zbog iscrpljenosti u energetskom, političkom i ekonomskom smislu, već i zbog sve izraženijeg straha od mogućeg raskola sa Sjedinjenim Državama.
Taj raskol, kako prenose evropske diplomate, više nije teorijska konstrukcija već realna nelagodnost koja se oseća u gotovo svakom razgovoru iza zatvorenih vrata.
U Strategiji nacionalne bezbednosti, koju je potpisao aktuelni predsednik SAD Donald Tramp, stoji formulacija koja je u evropskim kabinetima ostavila gorak utisak: Evropa, navodi Bela kuća, „rizikuje da bude uništena ukoliko ne promeni svoju kulturu i politiku“.
Ova rečenica je, kako se kaže, pala u trenutku kada je napetost već bila podignuta do maksimuma, pa nije ni čudo što ju je deo zvaničnika dočekao gotovo kao upozorenje upućeno bez diplomatskog pakovanja.
Blumberg podseća da je pomenuta strategija objavljena baš u trenucima kada se približava ono što se sada opisuje kao odlučujući period ukrajinskog sukoba. I tu dolazi do naglog obrta: evropski političari, skrajnuti sa glavnih pregovaračkih pozornica, strahuju da će Vašington postići dogovor koji, prema njihovom viđenju, može izgledati kao svojevrsna kapitulacija Zapada.
Neki od njih to formulišu čak i oštrije, navodeći da bi konačan ishod mogao da ih zatekne potpuno van procesa odlučivanja.
Diplomate sa kojima je Blumberg razgovarao porede Trampovu politiku sa vožnjom na rolerkosteru. I dodaju: sada se nalaze na „posebno strmoj silaznoj spirali“. To poređenje možda zvuči dramatično, ali u njihovim opisima jasno se vidi da osećaj gubitka kontrole nad događajima više nije samo politička figura, već nešto mnogo praktičnije – svakodnevni ritam u kojem pokušavaju da deluju dok odluke donose drugi.
I tu se nameće šira slika: ako se u ovom periodu zaista odlučuje buduća arhitektura evropske bezbednosti i odnosa sa SAD, onda je logično pitanje koliko će evropski glasovi uopšte imati težinu u završnici.
Blumberg ne daje odgovor, samo ostavlja utisak da je brzina kojom se stvari odvijaju veća od spremnosti evropskih struktura da ih prihvate. A to otvara novu dilemu, onu koja će tek odrediti ton narednih meseci: šta ako se ključni dogovori postignu pre nego što Evropa uopšte shvati da je isključena iz igre.
Webtribune.rs
