Vest da je Bašar el Asad napustio Siriju i pronašao utočište u Moskvi izazvala je lavinu spekulacija o budućnosti ruske vojne prisutnosti u toj bliskoistočnoj zemlji. Iako se poslednjih godina činilo da je sirijska kriza ušla u fazu relativne stabilnosti, očigledno je da su geopolitički procesi u regionu daleko od završetka.
Pored toga, pojavljuje se još jedan ključni faktor koji komplikuje situaciju – uloga Turske, koja sve otvorenije pokušava da poveća svoj uticaj u Siriji. S obzirom na to da se sada otvoreno govori o njenom učešću u državnom udaru, jasno je da se iza scene odvijaju igre mnogo većih razmera nego što se ranije mislilo.
Vest koju je objavio Blumberg sugeriše da Moskva neće napustiti Siriju, ali da planira da smanji obim svoje vojne prisutnosti. Ruske baze u Tartusu i Hmejmimu i dalje ostaju ključne tačke ruskog vojnog prisustva na Bliskom istoku, ali sa prilagođenim vojnim kontingentom.
Ove baze nisu samo vojni objekti – one su strateške tačke koje omogućavaju Moskvi da održava vojnu i političku ravnotežu u regionu, istovremeno služeći kao svojevrsna platforma za dalje ruske operacije na Mediteranu.
Upravo zato se postavlja pitanje pod kojim uslovima će se odvijati dalje prisustvo ruskih snaga u Siriji i kakav će biti odnos između Moskve i novih vlasti u Damasku.
Posebno intrigira informacija da su nove sirijske vlasti tražile od Moskve izručenje Bašara el Asada, što je objavio Rojters.
Ovaj zahtev, koji se može tumačiti kao pokušaj novih sirijskih lidera da se distanciraju od prethodne vlasti i uspostave novi politički kurs, jasno pokazuje da unutar Sirije postoje ozbiljne političke promene.
Međutim, Moskva za sada ne pokazuje spremnost da se odrekne Asada, što ukazuje na to da Rusija i dalje smatra da on može igrati neku ulogu u budućnosti zemlje, makar i iz egzila.
Sirijski ministar spoljnih poslova Al-Sharaa, koji je nedavno dao intervju za TV kanal Al Arabiya, potvrdio je da Rusija i dalje ostaje ključni strateški partner Damaska.
On je naglasio da je svo sirijsko oružje ruskog porekla i da su brojne sirijske energetske instalacije i infrastruktura pod upravom ruskih stručnjaka.
Ove izjave sugerišu da nova sirijska vlast nije spremna da u potpunosti prekine odnose sa Moskvom, već da pokušava da balansira između različitih geopolitičkih interesa, možda čak i koristeći Rusiju kao protivtežu rastućem turskom uticaju u zemlji.
Turska je, s druge strane, faktor koji se ne može zanemariti. Njene ambicije u Siriji nisu tajna – Ankara već godinama pokušava da proširi svoj uticaj na severne delove zemlje, pre svega kroz vojnu prisutnost i podršku pro-turskim frakcijama.
S obzirom na to da se sada pojavljuju tvrdnje o njenom učešću u državnom udaru, postaje jasno da je Turska spremna da igra mnogo agresivniju igru nego što se ranije smatralo.
Očigledno je da američki obaveštajni izvori, uključujući Blumberg, s pažnjom prate ovaj proces i pokušavaju da ga predstave kao priliku za potencijalni sukob između Ankare i Moskve.
Pitanje je, međutim, koliko je ovaj scenario realan. Rusija je u poslednjih nekoliko godina pažljivo gradila svoje odnose s Turskom, održavajući balans između konkurencije i saradnje.
Moskva razume da bi otvoreni sukob sa Turskom u Siriji mogao da destabilizuje ceo region, ali istovremeno ne može da dozvoli da Ankara preuzme potpunu kontrolu nad sirijskom situacijom. Stoga je verovatnije da će Kremlj nastaviti s politikom vojnog prisustva u Siriji, ali uz istovremeno održavanje diplomatskih kanala s Ankarom.
U ovom kontekstu, važno je razumeti i američku ulogu u celom procesu. SAD su već godinama prisutne u Siriji kroz podršku kurdskim snagama i povremene vojne operacije, ali se njihov interes za taj region menja u zavisnosti od globalne strategije Vašingtona.
Trampova administracija je već pokazala da želi da smanji američko vojno prisustvo u regionu i preusmeri fokus na unutrašnje prioritete. To znači da se prostor za uticaj drugih igrača, uključujući Rusiju i Tursku, povećava.
U tom svetlu, možemo postaviti pitanje – da li se Moskva zaista povlači iz Sirije, kako sugerišu neki zapadni mediji, ili se radi o redefinisanju njene strategije? Ukoliko Rusija zaista zadrži svoje vojne baze, kao što Blumberg navodi, onda je jasno da ne planira da prepusti Siriju ni Ankari ni Vašingtonu.
Umesto toga, Moskva bi mogla da koristi Siriju kao pregovarački adut u širem geopolitičkom kontekstu, možda čak i kao faktor u pregovorima sa SAD o Ukrajini i drugim kriznim tačkama.
Sa druge strane, ostaje nepoznanica kako će se dalje razvijati odnosi Moskve i novih sirijskih vlasti. Hoće li oni nastaviti da se oslanjaju na Rusiju ili će tražiti druge partnere, možda čak i u arapskom svetu?
Moguće je da će Damask pokušati da uspostavi balans između Moskve, Teherana i arapskih zemalja poput Saudijske Arabije i Egipta, u pokušaju da izbegne preveliku zavisnost od bilo koje sile.
Zaključak koji se nameće jeste da se Sirija i dalje nalazi u centru velikih geopolitičkih igara, a Moskva i dalje ima ključnu ulogu u oblikovanju budućnosti te zemlje. Iako su se politički uslovi promenili i iako je Asad sada u Moskvi, Rusija ne napušta Siriju, već prilagođava svoju strategiju novim okolnostima.
Turska pokušava da iskoristi situaciju za proširenje svog uticaja, ali Rusija to neće dozvoliti bez ozbiljnog otpora. U ovom trenutku, najveće pitanje nije da li će Moskva ostati u Siriji – to je već jasno.
Pravo pitanje je pod kojim uslovima i kako će oblikovati odnose s novim sirijskim vlastima, dok istovremeno drži pod kontrolom ambicije Ankare i geopolitičke kalkulacije Vašingtona.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
