Sudeći prema izjavama iz Izraela, Hezbolah će na eksploziju pejdžera uzvratiti, ali na jedan nov način. Da li će se opredeliti za ograničeni odgovor, nije najjasnije. Ali, šta god da uradi, to može voditi ka razbuktavanju rata regionalnih razmera.
„Nakon današnjeg dana (dana kada su izvedene jednovremene eksplozija pejdžera) ne može biti govora o naseljenicima i rešenjima“, piše Ibrahim Amine, urednik Al-Akbara, poznat po svojim bliskim vezama sa vođstvom Hezbolaha i dodaje:
„Tokom samo jednog minuta, neprijatelj je uspeo da zada najžešći udarac telu Islamskog otpora… (osim toga) današnjom operacijom, neprijatelj je potvrdio da ne želi da se vlada po pravilima sukobljavanja. Da li su sada vrata rata otvorena: rata bez bilo kakvih ograničenja?“
„Nakon današnjeg dana, oni (izraelska vojska) ne prave razliku između boraca koji se bore na liniji fronta i pojedinaca koji rade u nekoj udaljenoj kancelariji“, primetio je Amine.
Tokom prethodne godine, i Izrael i Hezbolah su izbegavali opštu eskalaciju držeći se nepisanih pravila sukobljavanja ili održavanja „jednačine“ između ovih strana. Ta pravila su uključivala i uzdržavanje od napada na civile. Sa time je sada završeno.
Žestok udar
U svom prvom govoru nakon što su uređaji eksplodirali, u utorak i sredu, Sajed Hasan Nasralah, lider Hezbolaha, priznao je da je njegova organizacija „pretrpela žestoki i okrutni udarac“. Optužio je Izrael da je prekršio „sve konvencije i zakone“ i rekao da će se „suočiti sa odmazdom i gorkim preispitivanjem“, Ali nije opisao kako bi Hezbolah mogao da uzvrati, „niti je govorio o vremenu, načinu ili mestu“ najavljene odmazde.
Nasralah je upozorio: „Neprijatelj je objavio, kao svoj zvaničan ratni cilj, da omogući povratak naseljenika na sever zemlje. Prihvatamo ovaj izazov: nećete moći da se vratite na sever. U stvari, raselićemo još Izraelaca iz njihovih domova. Nadamo se da će Izrael ući na teritoriju Libana, čekamo njihove tenkove i danju i noću: želimo im dobrodošlicu!“
Žestok udar
U svom prvom govoru nakon što su uređaji eksplodirali, u utorak i sredu, Sajed Hasan Nasralah, lider Hezbolaha, priznao je da je njegova organizacija „pretrpela žestoki i okrutni udarac“. Optužio je Izrael da je prekršio „sve konvencije i zakone“ i rekao da će se „suočiti sa odmazdom i gorkim preispitivanjem“, Ali nije opisao kako bi Hezbolah mogao da uzvrati, „niti je govorio o vremenu, načinu ili mestu“ najavljene odmazde.
Nasralah je upozorio: „Neprijatelj je objavio, kao svoj zvaničan ratni cilj, da omogući povratak naseljenika na sever zemlje. Prihvatamo ovaj izazov: nećete moći da se vratite na sever. U stvari, raselićemo još Izraelaca iz njihovih domova. Nadamo se da će Izrael ući na teritoriju Libana, čekamo njihove tenkove i danju i noću: želimo im dobrodošlicu!“
Ima nečega zanimljivog u ovoj izjavi. Od početka, Hezbolah je vojno ustrojen više za opšti rat protiv Izraela, nego za ograničenu razmenu udaraca, odmereni rat – koji nikada nije odgovarao snazi Hezbolaha.
Očigledno, nova faza rata je otpočela i, kako bi potcrtao tu činjenicu, Izrael je otpočeo izvođenje najžešćih napada na Liban posle Nasralahovog govora, u četvrtak uveče. Američki ministar odbrane Lojd Ostin je, prema medijskih izveštajima, obavestio stranačke vođe u Kongresu te večeri da se pribojava kako je samo pitanje trenutka kada će otpočeti izraelska ofanziva na Liban.
Sa Nasarlahovom procenom da predstoji rat saglasni su u potpunosti neki od najviših izraelskih vojnih zapovednika, iako ni u kom slučaju nisu svi.
Nekoliko njih iznelo je uverenje da bi rat sa Hezbolahom mogao da se proširi i postane regionalni rat – što bi moglo da vodi kolapsu Izraela.
(Ne)izbežna eskalacija
„Međutim… „Ne možete uraditi tako nešto, pogoditi hiljade ljudi i misliti da rat ne sledi“, rekao je penzionisani brigadni general Amir Avivi, koji predsedava Izraleskim odbrambenim i bezbednosnim forumom, grupom ratobornih nekadašnjih vojnih zapovednika. „Zbog čega to nismo uradili tokom jedanaest meseci? Zato što još uvek nismo bili voljni da uđemo u rat. Šta se sada dešava? Izrael je spreman na rat.“
„Snažan je društveni pritisak da se stupi u rat i pobedi“, dodaje Avivi, penzionisani general. „Ukoliko Hezbolah sutra ujutro ne kaže: ‘U redu, primili smo poruku. Povlačimo se iz južnog Libana’ – rat je neizbežan“.
Istraživanje javnog mnjenja, koje je krajem avgusta sproveo Izraelski demokratski institut, jerusalimski tink-tenk, utvrdilo je da 67 odsto jevrejskih ispitanika misli da bi Izrael trebalo da pojača svoj odgovor protiv Hezbolaha.
To uključuje 46 odsto onih koji veruju da bi Izrael trebalo da pokrene ofanzivu po dubini, dejstvujući protiv libanske infrastrukture, i 21 odsto onih koji smatraju samo da bi trebalo pojačati udare na infrastrukturu Hezbolaha“.
Izjava generala Avivija odražava temeljno činjenično stanje koje je postalo potpuno očigledno. Amos Hohstajn, američki izaslanik, nije uspeo da postigne bilo kakav „diplomatski“ prodor oko povlačenja Hezbolaha sa juga Libana.
U isto vreme, američki zvaničnici (prema pisanju Volstrit džurnala) sada priznaju da je primirje u Gazi „izvan domašaja“ Bajdenove administracije, kao i da, isto tako, izraelsko ratovanje iscrpljivanjem na jugu Libana, koje je dovelo do raseljavanja osamdeset odsto njegovih stanovnika, ništa nije postiglo. Stanovnici severa Izraela takođe su i dalje raseljeni.
Izgleda, stoga, da se Izrael kreće duž putanje prema opsežnijem sukobu. Već je data naznaka: 17. septembra, Huti su ispalili raketu na metu u blizini aerodroma Ben Gurion.
Raketa je prešla preko 1500 kilometara za manje od 12 minuta, odnosno, letela je hipersoničnom brzinom, približno 9 maha – što je neuhvatljivo za protivvazduhoplovnu odbranu – i pogodila je svoju metu.
Verovatno je da ćemo videti ispaljivanje još takvih hipersoničnih raketa – koje su imune na delovanje protivraketne zaštite – ukoliko rat bude eskalirao, te ukoliko Iran bude intervenisao.
Preuranjena detonacija
Ono što je paradoksalno (kao što to često biva u sukobima) jeste da je operacija detoniranja pejdžera, po vremenu u kome se odigrala, bila nasumična. Nije bilo planirano da uvede Izrael u novu fazu sukoba u Libanu.
„Visokorangirani regionalni obaveštajni izvori saopštili su Al-Monitoru da je odluka da se izvede operacija bila ‚iznuđena‘ od Izraela pošto se desio neki obaveštajni propust… Prvobitni plan izraelske vojske bio je da detoniraju uređaje u slučaju opšteg rata sa Hezbolahom, kako bi stekli strateško preimućstvo – ali ne i da ih detoniraju u utorak“, navodi se u pomenutom mediju i dodaje:
„Međutim, sumnjičavost barem dvojice članova Hezbolaha izazvala je izraelski bezbednosni establišment da deluje pejdžerima pre nekoliko dana – ta osoba je ubijena, navode izvori… (i plan je bio) na kraju sproveden. Potonja odluka da se detoniraju i radio aparati bila je podstaknuta očekivanjem da će nakon detoniranja pejdžera i radio uređaji biti sumnjivi“.
Pošto se očekuje promena vremenskih prilika u narednih nekoliko nedelja, što bi otežalo – a možda i onemogućilo – izvođenje vazduhoplovnih operacija, Izrael se suočio sa izborom između dve mogućnosti: izvođenje vojnih operacija tokom narednih nedelja ili čekanje do sledećeg proleća kako bi izvršio dodatni pritisak na Hezbolah da promeni svoje stavove.
Politička budućnost koja čeka Izrael iduće godine je izuzetno nepredvidljiva. (Netanjahu bi ponovo trebalo da se pojavi pred sudom u decembru).
Nepredviđena sumnjičavost pripadnika Hezbolaha o pejdžerima bila je poslovično „bacanje kocke“ – i dovela nas je do novog nivoa rata.
Nije iznenađujuće da u Izraelu preovladava stav da je operacija detoniranja pejdžera nanela žestoki udar komunikacionom sistemu Hezbolaha, koji će obogaljiti vojne kapacitete pokreta, otvarajući Izraelu prostor da izvede invaziju i uspostavi „tampon zonu“ na jugu Libana – što bi olakšalo povratak izraelskih stanovnika na sever Izraela. Nasralah je, međutim, obećao suprotno: još više Izraelaca biće raseljeno iz njihovih domova na severu Izraela.
Uverenje da je komunikacija Hezbolaha obogaljena je pusta želja, zasnovana na neuočavanju razlike između onoga što bi se moglo nazvati „građanskim društvom“ Hezbolaha i njegovog vojnog krila.
Hezbolah je civilni pokret, kao i vojna snaga. On vrši vlast nad znatnim delom Bejruta i uopšte Libana – dužnost koja od pokreta zahteva da obezbedi građanski poredak i sigurnost.
Pejdžere i radio uređaje prevashodno su koristile njihove civilne bezbednosne snage (zapravo građanska policija koja uspostavlja sigurnost i poredak u delovima Libana koje kontroliše Hezbolah), kao i njihova logistička služba i službe za podršku. Pošto ovo osoblje ne čini borbene snage, nije se smatralo da je njima potrebno obezbediti zaista potpuno osiguranu komunikaciju.
Čak i pre rata 2006. godine, Hezbolah je prekinuo svaku komunikaciju preko mobilne i zemaljske mreže zamenjujući je njihovim sistemom optičkih kablova i nošenjem poruka preko kurira za vojne zapovednike. Ukratko, komunikacije Hezbolaha na civilnom nivou pretrpele su težak udarac, ali to neće preterano uticati na njihove vojne snage. Godinama je pokret delovao pod pretpostavkom da jedinice mogu da nastave borbu čak i u slučaju potpunog prekidanja komunikacije putem optičkih kablova, ili gubitka glavnog štaba.
Kako dalje?
Šta će uslediti? U opticaju je nekoliko scenarija: ključno je što se Netanjahu ponovo smestio u „zonu komfora“. Govor o taocima je utihnuo, i planovi za potajno, dobro sračunato proterivanje palestinskog stanovništva odvijaju se pod nadzorom ministara Ben Gvira, Smotriča i drugih desničarskih političara. Ministar odbrane Galant je čak proglasio vojnu „pobedu“ u Gazi.
I izgleda da se Galant, takođe, pomirio sa neizbežnim: Netanjahu je, po svemu sudeći, dobio ono što je hteo – zanemarujući prigovore koje su iznosili Galant i viši oficiri izraelske vojske u vezi sa eskalacijom protiv Hezbolaha, a da nije morao da smeni popularnog Galanta sa mesta ministra odbrane, odnosno da uvede problematičnog Gideona Saara u svoju vladu!
Ministar odbrane Galant, načelnik generalštaba izraelske vojske Halevi i drugi vojni zvaničnici izdali su saopštenje u sredu uveče u kojem sugerišu da se priprema opšti rat protiv Hezbolaha, nekoliko sati nakon eksplozicija komunikacionih uređaja širom Libana.
Iz Natanjahuove perspektive, Amerika – koliko god nevoljno – jeste obavezana da podrži Izrael u ovom ratu, i u širem ratnom sukobu, ukoliko se Iran bude uključio u borbu. SAD su sugerisale da njihova podrška nije neupitna, ali Netanjahu verovatno računa na to da će se njihova uključenost neizbežno uvećavati u skladu sa time kako se događaji budu razvijali, što će uvlačiti SAD sve dublje u sukob. (Strukture moći koje podržavaju Izrael ni u kom slučaju ne bi dopustile bilo kakvo napuštanje Izraela u opasnosti).
Sudeći prema izjavama koje stižu iz Izraela, uspostavljen je konsenzus da će Hezbolah uzvratiti, ali na način koji je različit od načina na koji je do sada uzvraćao. Da li će se opredeliti za ograničeni odgovor? To nije jasno. Šta god da uradi, to će voditi ka razmeni udaraca koja će, na kraju, razbuktati rat velikih razmera.
Visoki zvaničnici u izraelskoj vojsci i drugim delovima bezbednosnog establišmenta otvoreno upozoravaju na „bezobzirne korake koje je vlada planirala na severu“. S jedne strane, ovi koraci su opipljiva opasnost koja može da potpali opšti rat, ne samo na granici sa Libanom, već i u čitavom regionu; sa druge strane, oni ne nude rešenje koje bi dopustilo stanovnicima severa da se vrate u svoje kuće, ili da taoci u Gazi budu oslobođeni.
(standard.rs)
