Piše: Nikola Vrzić
Čim je Čelzi Mening – zvala se Bredli Mening kad je bila muško i „Vikiliksu“ doturila četvrt miliona poverljivih depeša američke diplomatije – najavila da će se kandidovati za kandidata Demokratske partije na izborima za senatora iz Merilenda ovog novembra, vašingtonski eksperti zaključili su da je reč o novom udarcu ruskog predsednika Vladimira Putina na američku demokratiju.
Zato što će Mening(ova) ugroziti novu senatsku kandidaturu Bendžamina Bena Kardina, aktuelnog vođe demokrata u senatskom Komitetu za spoljne poslove, a Kardin je upravo objavio opširni (206 stranica) izveštaj o „Putinovom asimetričnom napadu na demokratiju u Rusiji i Evropi“ i „implikacijama po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država“. Pa mu se sad, jel’, Putin brže-bolje sveti tako što gura Čelzi Mening na njegovo senatsko mesto.
[adsenseyu1]
Paranoja koja prosto izbija iz ovakvog načina razmišljanja karakteriše i ovaj Kardinov izveštaj, koji pak ponavlja sve postojeće vašingtonske stereotipe o zlom Putinu i njegovom malignom uticaju koji se – uticaj – širi svetom kako bi poremetio plemenite planove Amerike da svetu donese mir i prosperitet (bombama i destrukcijom ako drugačije nije moguće, takva je naime priroda tog milosrdnog anđela koja nam je dobro poznata i iz neposrednog dodira s njim).
Zbog ponavljanja svih ovih besmislenih stereotipa, elem, Kardinov bi izveštaj jedva bio vredan naše naročite pažnje da se naročito ne bavi i Srbijom, a kako i da se ne bavi kad Srbija ima, piše tamo, „centralno mesto i uticaj na Balkanu“, zbog čega „svaka strategija suprotstavljanja malignom uticaju (Rusije) treba da počne u Beogradu“.
Odmah to da razjasnimo: izveštaj senatora Kardina iz Demokratske partije ne predstavlja, sam po sebi, stanovište Bele kuće i Stejt departmenta. Ali nije reč ni samo o stanovištu jednog senatora, niti samo (trenutno opozicione) Demokratske partije, već je reč o stavu, kako su pokazala neka prethodna glasanja u Senatu, koji s Kardinom deli još 98 od 100 njegovih kolega senatora, s časnim ali stravično usamljenim izuzetkom senatora iz Kentakija Renda Pola.
[adsenseyu4]
Uz to, stavovi i predlozi prisutni u Kardinovom izveštaju savršeno su podudarni s predlozima uticajnog Atlantskog saveta o novoj balkanskoj strategiji SAD, onoj što predlaže da se mi i Amerikanci istorijski pomirimo tako što ćemo priznati nezavisnost Kosova i raskinuti odnose s Rusijom i pride pristati na stalno američko vojno prisustvo što je, inače, samo lepše ime za okupaciju.
„Maligni ruski uticaj u Republici Srbiji“, započinje odeljak Kardinovog izveštaja koji se bavi našom zemljom, „manifestuje se kroz kulturne veze, propagandu, energetiku i odnose u odbrambenoj sferi koji se šire… Srbija se (za razliku od Crne Gore iako je i sama kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ističe se na drugom mestu) nije priključila EU sankcijama Rusiji, i, s obzirom na njene odnose s Rusijom, teško da će se priključiti takvim merama u doglednoj budućnosti“.
Značajnu prepreku za promenu srpske politike u poželjnom smeru, protiv Rusije dakle, predstavlja i stav naroda. Izveštaj, naime, citira rezultate, u javnosti neobjavljenog, ispitivanja javnog mnjenja iz septembra 2017. godine po kome 42 odsto Srba u Rusiji vidi partnera koji Srbiju najviše podržava, „nasuprot 14 odsto koji to navode za EU, i 12 odsto za Kinu“. Utiče na to, navodi se dalje, i ruska propaganda: „Otkako je ’Sputnjik’ počeo da deluje u Srbiji u januaru 2015, pozitivni stavovi prema Rusiji među Srbima porasli su s 47,8 odsto na 60 odsto u junu 2017.“
[adsenseyu1]
A Rusija će, upozorava senator iz Merilenda, ovakvu situaciju nastojati da iskoristi: „Kako Srbija bude napredovala u integracijama u Evropu, postoje znaci da Moskva planira da poveća pritisak na ovu balkansku zemlju kako bi sprečila takav ishod (ulazak Srbije u EU).“ Vratićemo se kasnije ovoj prognozi, koja u suštini najavljuje – kada joj oduzmemo lični animozitet autora izveštaja – pojačano rusko angažovanje u Srbiji.
Sve u svemu, zaključuje se a to je sad i ključno, „Sjedinjene Države moraju ponovo da se angažuju u Srbiji, koristeći svoje resurse“.
Slučaj je tako udesio, a možda uopšte i nije slučajno, da je praktično istovremeno s Kardinovim izveštajem, koji zahteva jače američko angažovanje u Srbiji i na Balkanu kako bi se suzbio maligni ruski uticaj, objavljen i izveštaj Doma lordova (Gornjeg doma) britanskog Parlamenta – „Ujedinjeno Kraljevstvo i budućnost Zapadnog Balkana“ – u kome je sadržan istovetan poziv za pojačanim angažovanjem.
Zašto? Zato što, kaže se otvoreno, ovaj region ima „veliki i stalan značaj za Ujedinjeno Kraljevstvo“, a „kao najveća zemlja na Zapadnom Balkanu, regionalna uloga Srbije bila je, i ostaje, od posebne važnosti“.
Izveštaj britanskih lordova, napomenimo i to, značajan je i utoliko što, možda i nehotice, otkriva ključ za razumevanje njihove retorike i usta punih prijatnih pojmova kao što su mir i stabilnost. A šta se pod time zapravo podrazumeva? Evo šta: „NATO članstvo i saradnja mogu da osnaže mir i stabilnost regiona.“ Drugim rečima, mir i stabilnost podrazumevaju, iskazaćemo to grubo da bismo se dobro razumeli, potčinjavanje anglo-američkoj čizmi; mirno je i stabilno samo ono što ih sluša bespogovorno, a njihova želja za našim mirom i stabilnošću podrazumeva da im se povinujemo mirno i stabilno.
[adsenseyu4]
Pa otuda i stav da jedini dopušteni spoljni uticaj jeste njihov: „Stabilnost u regionu potkopava uticaj trećih zemalja… Naročito zabrinjava uticaj Rusije… Iako se još može raspravljati o razmerama ruskog mešanja, njen potencijal za destabilizaciju regiona ne sme da se potceni.“
I zato izveštaj Doma lordova, pre svega, predstavlja poziv na akciju: „Ujedinjeno Kraljevstvo posle bregzita mora blisko da sarađuje sa svojim međunarodnim partnerima kako bi osiguralo da se drugima ostavi što manje prostora za delovanje protiv naših ciljeva… Britansko angažovanje u regionu mora da bude nastavljeno (…) kako bi se sačuvao progres načinjen posle ratova devedesetih godina… Planiramo da povećamo nivo našeg angažovanja (jer je) od vitalnog značaja za Ujedinjeno Kraljevstvo da ostane aktivno na Zapadnom Balkanu.“
A sastavni delovi aktivnog britanskog angažovanja na Balkanu zarad očuvanja sopstvenog interesa i uticaja jesu i pružanje pomoći Makedoniji da se učlani u NATO „sa ili bez rešenja pitanja imena“, EU integracija čitavog regiona jer je to „najsigurniji put za države Zapadnog Balkana da očuvaju bezbednost, stabilnost i prosperitet“, te normalizacija odnosa Srbije i Kosova kako bi „ruski uticaj u Srbiji umnogome bio redukovan“.
Uporedo s ovim najavama anglo-američke ofanzive na Zapadni Balkan s naročitim akcentom na Srbiju – vraćamo se sad na spomenuto upozorenje senatora Kardina da ni Rusija neće sedeti skrštenih ruku – stižu najave da će za novog ruskog ambasadora u Srbiji biti imenovan iskusni Aleksandar Bocan-Harčenko, nekadašnji ruski ambasador u BiH, pre toga predstavnik u posredničkoj trojci za rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, koji će na ambasadorsko mesto u Beogradu „verovatno“ – najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića – doći s relativno visoke pozicije šefa Četvrtog evropskog odeljenja u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, odeljenja koje je zaduženo za sav prostor od Turske na istoku, preko čitavog Balkana (a ne samo takozvanog Zapadnog), do Slovenije na severu. „On je istaknut, oštar, snažan diplomata, rekao bih, jedan od ruskih diplomatskih specijalaca“, opisao ga je Vučić, dodavši da je „sasvim očevidna“ poruka koju bi Moskva odaslala Bocan-Harčenkovim imenovanjem za novog ambasadora u Beogradu.
A ako nekome i nije sasvim očevidno, da pojasnimo – ovakvo imenovanje predstavljalo bi znak da Moskva zaista ne namerava da mirno i ćutke posmatra potčinjavanje Zapadnog Balkana a posebno Srbije anglo-američkom uticaju, već da namerava da se tome suprotstavi tako što će nam pomoći da im se suprotstavimo. Počev od Kosova i Metohije – podsećamo da je Vladimir Putin prilikom nedavnog susreta s Vučićem naglasio da konačno rešenje treba tražiti u okvirima Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN – budući da je i Rusiji, sasvim sigurno, jasno da bi naše dobrovoljno odricanje od Kosova i Metohije predstavljalo prvi i najkrupniji korak ka prekidu veza s Rusijom i dalje ka ulasku u NATO, a to je razvoj događaja kakav Rusija, van svake sumnje, ne želi taman koliko ga žele i London i Vašington.
A Brisel, to jest Berlin? Upadljivo je odsustvo i Brisela i Berlina iz ovih anglo-američkih planova za suzbijanje malignog ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu i u Srbiji.
Ali možda i ne treba sasvim da čudi, jer evo do kakvog su stava u pregovorima o sastavljanju nove „velike koalicije“ u Nemačkoj došle dve najveće njihove partije CDU/CSU i SPD: „Globalni odnosi snaga fundamentalno su se promenili tokom poslednjih godina, politički i ekonomski kao i vojno. Nove promene u politici SAD, Kine i Rusije jednu stvar čine očiglednom: Evropa treba da uzme svoju sudbinu u sopstvene ruke, sada više nego ikada ranije.“
Nema drugog načina da se shvate ove reči nego kao nastojanje najmoćnije države Evropske unije da se napokon izvuče iz (anglo)američkog, takoreći, šinjela. A i inače su sve prisutniji znaci slabljenja onoga što se naziva transatlantskom vezom a zapravo je američka kontrola Evrope, kakva je uspostavljena posle Drugog svetskog rata i proširena nakon okončanja (prvog) Hladnog rata; od dijametralno suprotnih stavova prema priznanju Jerusalima za glavni grad Izraela, preko iranskog nuklearnog sporazuma pa do odnosa prema korejskoj krizi, stav Berlina i Brisela mnogo je bliži Moskvi i Pekingu nego Vašingtonu, što priznaju i sa one strane Atlantika.
Imajući to u vidu, iako je možda suvišno jer je očigledno, važno je istaći da nam ovakav razvoj događaja ide u prilog; anglo-američka ofanziva na Srbiju ipak je slabija ako u njoj ne saučestvuje i Evropska unija.
Uzgred budi rečeno, kad smo već kod toga, valja spomenuti i da deo sporazuma o velikoj nemačkoj koaliciji koji govori o Evropskoj uniji ni jednom jedinom rečju ne spominje mogućnost njenog daljeg proširenja. A to je pak znak da se o proširenjima u doglednoj budućnosti neće ozbiljno razmišljati, sve i ako to ne znači da će Nemci i ostali odustati od neuverljivih javnih tvrdnji da imamo EU perspektivu, pošto to ionako ništa ne znači a obavezuje (ih) na još manje toga.
No, ova daleka perspektiva na stranu, jer na naše živote mnogo će više uticati velika geopolitička bitka za Zapadni Balkan koja se uveliko zahuktava. Ako pravilno iščitavamo znakove pored puta, mučko ubistvo Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici predstavlja deo ove bitke, čiji je konačni cilj slamanje Srbije u skladu s anglo-američkim poimanjem mira i stabilnosti. Otuda i jedini mogući zaključak, da su nam Anglo-Amerikanci i njihovi interesi jedini pravi neprijatelji, a ne oni koji upozoravaju da im se više ne sme popuštati…
(Pečat)[adsenseyu5][adsenseyu5]
