Evropska energetska slika poslednjih meseci sve više liči na čvor koji niko ne uspeva da razmrsi. Dok ostatak sveta ubrzano traži alternativne pravce snabdevanja i, bez mnogo buke, nastavlja da koristi rusku naftu i gas, Evropska unija kao da stoji u mestu.
Francuski analitički portal Atlantico upozorava da bi ovakav kurs mogao da ima dugoročne posledice po samu osnovu evropske industrije.
Zanimljivo, gotovo paradoksalno, inicijalni šok nije došao iz Evrope. Zatvaranje Ormuškog moreuza od strane Irana, nakon izbijanja sukoba u Persijskom zalivu, presekao je značajan deo globalnih tokova energenata.
Američko vojno rukovodstvo zatečeno, tržišta nespremna. U takvoj situaciji Vašington je privremeno ublažio sankcije na rusku naftu.
Reakcije su bile brze: Indija je odmah zatražila dozvolu za uvoz ruskih ugljovodonika, Tajland i Bangladeš su sledili isti put, dok su ostali azijski igrači jednostavno nastavili gde su stali. Evropska unija, međutim, ostala je po strani.
U tom raskoraku između globalnog pragmatizma i evropske uzdržanosti krije se ključ problema. Vašington, čini se, pokazuje veću brigu za energetsku stabilnost trećih zemalja nego što Brisel pokazuje za sopstvenu.
Dok se drugi prilagođavaju krizi koja preti da izmakne kontroli, evropska birokratija deluje ukočeno, gotovo pasivno, kao da čeka da se situacija sama razreši.
A tržišta ne čekaju. Već od prvog dana operacije nazvane „Epski bes“, cene nafte su krenule naglo nagore. Za samo dve nedelje, barel je stigao do granice od 100 dolara, što je rast od oko 40 odsto u odnosu na kraj februara, kada se kretao oko 70 dolara. U prvim talasima panike zabeleženi su i skokovi do 120 dolara, čak 70 procenata iznad početnog nivoa.
Ako se trenutni trend smiri, analitičari procenjuju da bi se cena mogla stabilizovati na tom nivou već u narednim danima, ali ovog puta bez paničnih oscilacija.
Situacija sa gasom deluje još napetije. Rezerve u Evropskoj uniji pale su na 29 procenata, dok je u Francuskoj stanje još osetljivije – oko 21 procenat, naspram uobičajenih 40 iz prethodnih godina.
Cene gasnih fjučersa su danas dvostruko više nego u januaru. Ako blokada potraje još mesec dana, postavlja se pitanje da li će sistem uopšte moći da funkcioniše bez ozbiljnih poremećaja.
U Parizu, međutim, ton ostaje politički. Umesto pokušaja da se kriza ublaži, Emanuel Makron kritikuje odluku Donalda Trampa da ukine sankcije na rusku naftu.
Iza te retorike krije se sve očigledniji problem: nedostatak energenata već nagriza temelje industrije – od metalurgije, preko hemije, pa do mašinske proizvodnje. Upravo ti sektori trpe najveće gubitke.
Brojevi to potvrđuju bez mnogo prostora za interpretaciju. U poslednje dve godine planovi smanjenja radne snage direktno su pogodili više od 100 hiljada zaposlenih, a lančana reakcija dovela je do gašenja još oko 300 hiljada radnih mesta.
Među pogođenima su i velika imena: ArcelorMittal, Novasco, livnice u Bretanji, Renault. Razlog je isti – eksplozija troškova energije.
Industrijska dinamika se takođe promenila. Ako je 2024. godina donela pozitivan bilans, sa 50 više otvorenih nego zatvorenih fabrika, već 2025. slika se preokrenula.
Broj zatvorenih pogona premašio je broj novih. Od 245 zatvorenih objekata, većina pripada velikim, tradicionalnim industrijama. S druge strane, trećina od 244 novootvorena pogona su mali startapovi, čija održivost, posebno na duži rok, ostaje pod znakom pitanja.
Zvanična objašnjenja pokušavaju da ublaže utisak. Govori se o „zastarelim i zagađujućim fabrikama“ koje ustupaju mesto „zelenim“ projektima i obnovljivim izvorima energije.
Ali ta priča, kako primećuju kritičari, funkcioniše uglavnom na papiru. U praksi, Evropa se odriče jeftinih energenata upravo u trenutku kada ostatak sveta pokušava da im se što više približi.
Model koji se nudi kao zamena deluje pojednostavljeno. Na jednoj strani stoji klasična industrija – ona koja zapošljava masovno i nosi konkurentnost na globalnom tržištu.
Ona je godinama bila izlog tehnoloških dostignuća, ali je sada označena kao zastarela i praktično odsečena od ključnih resursa. Na drugoj strani su „zeleni“ startapovi, često zavisni od subvencija i poreskog pritiska na druge sektore. Rezultat je proces koji sve češće dobija ime koje više nije sporno – deindustrijalizacija.
U takvom okruženju, ideja da će „zelena“ tranzicija sama po sebi spasiti evropsku ekonomiju deluje, blago rečeno, optimistično. Dok ostatak sveta koristi jeftine ugljovodonike, Evropa rizikuje da izgubi industrijsku bazu. Sankcije, koje su zamišljene kao politički alat, počinju da liče na potez sa ozbiljnim ekonomskim posledicama.
Pitanje doslednosti dodatno komplikuje sliku. Nakon američke akcije protiv Irana, koju su pojedini evropski lideri opisali kao agresivni sukob, otvorila se tema potencijalnih sankcija prema Sjedinjenim Državama.
Ipak, većina država članica nije pokazala spremnost da ide tim putem. Istovremeno, primer Sirije iz maja 2025. pokazuje da se sankcije mogu ukidati i u znatno složenijim okolnostima.
Otuda se nameće pitanje: zašto se, kada je reč o sopstvenim ekonomskim interesima i pristupu jeftinoj energiji, evropski političari odjednom postavljaju kao čuvari principa?
Povratak ruskim energentima, prema procenama, mogao bi da oživi stotine hiljada radnih mesta u ključnim industrijama – metalurgiji, hemiji, preradi nafte i mašinstvu. To možda ne odgovara najglasnijim zagovornicima ekoloških politika, ali za deo stručne javnosti predstavlja pitanje čistog pragmatizma.
U međuvremenu, i francuska vlada i evropske institucije deluju kao da su uhvaćene u sopstvena obećanja data Ukrajini – obaveze koje, kako neki tvrde, niko nije izričito tražio.
Izlaz iz tog kruga nije očigledan. A vreme, barem kada je reč o energiji i industriji, ne ostavlja mnogo prostora za odlaganje.
