Piše: Dragomir Anđelković
Poznata je izreka: „Put u pakao popločan je dobrim namerama“. Nju možemo da preokrenemo, i kažemo: „Zle namere nekada vode do pozitivnih posledica“. Pri tome ne mislim za onoga ko radi loše stvari (on svakako hoće drugome da učini zlo da bi profitirao), već da one mogu dobro da ispadnu za stranu kojoj želi da naudi.
Toga moramo da se setimo u kontekstu priče o antisrpskoj srebreničkoj rezoluciji.
Nju, kao što znamo, gura grupa zapadnih zemalja podržana nizom satelita, kako bi na nivou UN bila „legalizovana“ laž o genocidu.
Tu, geopolitičku-prevarantsku štafetu, prvo je 2015. godine nosila Velika Britanija, ali zahvaljujući ruskom vetu, njena rezolucija nije prošla u Savetu bezbednosti UN. Sada je, konzorcijum NATO stratega, zadatak poverio Nemačkoj. Ona je sa još nekoliko marginalnih država u ovoj fazi u prvom planu. Ali, dometi neistina koje Berlin sada nastoji da plasira, mnogo su manji.
Svet bezbednosti UN donosi obavezujuće, a Generalna skupština UN – koja je sada središta antisrpske akcije – usvaja neobavezujuće rezolucije. One nisu ništa više od preporuka. Uz to, zapadni centri moći imaju mnogo veću neizvesnost u vezi sa usvajanjem ove kojom se sada bavimo.
Kada se radi o SB UN, tu evroatlantske sile gotovo uvek imaju većinu sa svojim pratećim orkestrom. Ono što ih sprečava da redovno nameću šta žele, to je pravo Rusije i Kine da stave veto. Brzo se u diplomatskim krugovima raščiste stvari, te se zna da li će neka od njih ili obe, to učiniti.
U GS UN odluke se donose drugačije: bez prava veta ali dvotrećinskom većinom. Tu se do zadnjeg momenta ne zna koliko država će glasati i kako će neke od njih to učiniti (za većinu se zna, ali ne za sve), koliko zemalja neće prisustvovati sednici ili će njihovi predstavnici biti u sali ali se neće izjasniti.
Sve to čini neizvesnim ishod skoro svakog glasanja koje nije protokolarne prirode.
Da nije tako, Zapad bi odavno izašao pred GS UN. Ovako okleva jer realno može da bude poražen. A to bi za NATO sile – sada kada vode posredni rat protiv Rusije i svaki bod se računa gde god da sa njom odmeravaju snage – predstavljalo veliku neprijatnost.
Ona je već, po svemu sudeći, neizbežna. Ako odustanu, pobegli su sa jednog od polja bitke. Ako na njega izađu, velike su šanse da gube.
Zato je pitanje Srebrenice ponovo od velikog globalnog značaja!
I bez toga, Rusija i Kina su čvrsto uz Srbe u Republici Srpskoj i Srbiji. U Moskvi i Pekingu svesni su o kakvoj prevari se radi i u funkciji čega je ona bila.
Otvorena vojna agresija u Evropi, onih sila koje danas stoje iza novog pohoda na ruski istok, započela je 1995-te.
Ne zaboravimo: prve udare po Republici Srpskoj Krajini, izvršila je američka a ne hrvatska avijacija!
Posle toga usledila je agresija na Republiku Srpsku, nazvana „Namerna sila“. Na zapadnu srpsku državu obrušila se NATO avijacija. Na RS je u septembru 1995. bačeno oko 10 hiljada tona eksploziva.
Korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom, što relevantni stručnjaci, s obzirom na tako izazvane dugoročne posledice, ocenjuju kao genocid i ekocid!
Kao izgovor za tu agresivnu intervenciju, iskorišćena je, između ostalog, i izmišljotina o genocidu u Srebrenici (gde se desio jedan od masovnih zločina u ratu u BiH, ali ne i ono što je genocid – pokušaj uništavanja celokupne populacije po nacionalnom, verskom ili rasnom osnovu).
Radilo se vešto pripremljenoj zamci za Srbe, kako bi bili nabeđeni i onda izloženi agresiji vodećih zapadnih zemalja.
Upečatljivo svedočanstvo o tome izneo je 2014. godine jedan pripadnik muslimanskih specijalnih snaga, tokom sudskog procesa koji je tzv. Haški tribunal vodio protiv Radovana Karadžića.
Kako je ustvrdio, očito dobro obavešteni svedok KW-568, BH muslimanski lider Izetbegović planski je radio na tome da dođe do civilnih žrtava u Sarajevu (uključujući i pijacu Markale) i u Srebrenici.
Prvo, u Sarajevu, snage pod njegovom komandom direktno su prouzrokovale, ispaljivanjem granata na sopstvene civile. Drugo, u Srebrenici, posredno!
Komandantu 28. divizije tzv. Armije BiH, Naseru Oriću, date su instrukcije da organizuje krvave napade na srpska sela oko Srebrenice kako bi „isprovocirao Srbe“ da odgovore. Rečeno mu je: „žrtve nisu bitne“.
Bilo je samo jedno važno: da se stvori pokriće za NATO agresiju na RS.
Do nje je došlo i otpočela je balkanska, pripremna etapa, vojno-političkog pohoda na Istok. Prvo na Rusiju, a kako su zapadni stratezi naivno maštali, kada se sa njom izbore, i na Kinu.
Preračunali su se. Rusija polako ali sigurno pobeđuje u ratu koji danas, sve manje posredno, vodi protiv NATO sila i njihovih ukrajinskih klijenata.
U takvim okolnostima, Srebrenica je ponovo na stolu. To za nas može da ispadne veoma povoljno. Štaviše, siguran sam da će tako biti.
Zapad, kao što sam već rekao, ima male šanse da progura ono što pokušava kroz GS UN. A ako bi mu kojim slučajem to i pošlo za rukom, tamo usvojena rezolucija nema veliku težinu. To je samo formalizovani apel jednih država upućen ostatku sveta, da nešto bude urađeno. Ništa više od toga!
Zato je nešto drugo jako važno.
Srebreničko pitanje je aktuelizovano u Rusiji. Ona je i ranije bila svesna o kakvoj prevarantskoj raboti se radi, ali sada, u kontekstu velike zapadne agresije protiv nje, ponovo sa srebreničkom propagandom mora da se nosi. I to neće zaboraviti!
Srebreničko pitanje više neće moći da bude zakopano, i da nastavi da nas truje kao nevešto odloženi nuklearni otpad. Da ga zapadne sile i njegovi pomagači nisu nametnuli, možda bi baš tako bilo.
Zasigurno se menja svetski poredak (to će trajati neko vreme, ali je neizbežno). Međutim, srebrenička laž, manjeg intenziteta zračenja nego što njeni tvorci to žele ali suštinski neokrnjena, mogla je da preživi. Čak je i u Rusiji, početkom sukoba u Ukrajini, ona na neki način pominjanja. Ukorenila se!
Polazilo se od toga da se stvarno dogodilo mnogo onoga što je čini i to je navođeno kao argument zašto Moskva više nije mogla da toleriše ukrajinsko ubijanje civila u Donbasu.
Sada je sa tim gotovo. Stavljena je tačka na tiho usvajanje zapadne laži na osnovu inercije. I to zahvaljujući Nemačkoj!
To što sada radi u UN nametnulo je srebreničko pitanje ruskim medijima i društveno-političkoj eliti. Oni se njim bave objektivno. Isto, samo u nešto manjoj meri, važi i za Kinu.
U tim silama, čija će u mnogome biti budućnost, i te kako se mnogo bave Srebrenicom, a to čine na pravi način, razobličavajući svojim građanima laži. A moglo je da se desi da one i tu prežive!
Hvala našim neprijateljima što su doprineli da tako ne bude!
U nama prijateljskim zemljama tu stvar su nametnuli mnogo uspešnije nego što bismo mi ikada mogli. Naše prijateljstvo za njima je samo po sebi značajno, ali tako je još dodatno učvršćeno.
Kako je govorio Ambraham Linkoln: „Prijatelj je onaj koji ima iste neprijatelje poput tebe.“ A NATO sile su jarko podsetile Ruse i Kineze – da uprkos prekomernom savijanju zvaničnog Beograda koji pokušava da kupi njihovu milost – one su dosledno neprijatelji Srba, a ne samo tih država.
Zato su pojačano stale iza nas, što je posebno bitno kada se svet nalazi na velikoj geopolitičkoj raskrsnici!
NJihova pobeda, do koje će sigurno doći, nama će olakšati život, ali ovako – forsiranim skretanjem pažnje na naš prostor gde je sve počelo – Zapad priziva Moskvu i Peking da mnogo temeljnije stanu iza Srba u narednim godinama.
Tako se stvara osnov da sprečimo da nam se učine nove nepravde i ispravimo bar deo starih.
Zapad je još početkom 90-ih godina prošlog veka, zauzeo ekstremnu antisrpsku poziciju i od tada radi na nametanju raznih rešenja – od Bosne i Hercegovine, preko Crne Gore do Kosova i Metohije (nažalost RSK je već uništio) – ekstremno na našu štetu. Od toga nije odustao.
Kako je kratko i jasno rekao ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov: “Namera da se slome Srbi još traje“. Ali, slomiće zube. Zapad je uvezao, iz zle namere ali štetno po sebe i svoje balkanske klijente, srpsko pitanje sa ruskim.
Novi crni čvor dodao je najnovijom srebreničkom ujdurmom, no Kremlj će kozačkom sabljom uskoro preseći svoje i naše uže koje su NATO agresori zapetljali!
Čovek snuje a Bog odlučuje!
(sveosrpskoj.com)
