Piše: Dragomir Anđelković
Srbi su u Jugoslaviji, kao konstitutivni narod, imali pravo na samoopredeljenje na celoj njenoj teritoriji, gde god su bili većina. Pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja bilo je starije od, tek kasnije uvedenog, istovetnog prava republika.
U slučaju da se neka ili neke od njih za to opredele, bilo je jasno da je promena statusa, apriori, nemoguća na celokupnoj teritoriji tih republika, već opseg buduće države zavisi od stavova konstitutivnih jugoslovenskih naroda koji u njoj žive (a u ustavu BiH i Hrvatske dodatno je bila istaknuta, na federalnom nivou definisana, srpska konstiutivnost).
Činjenica je da sva ta pitanja nisu bila u jugoslovenskom zakonodavstvu razrađena, ali su načelno bila jasno postavljena. Uz to nedvosmisleno je bilo rečeno da je za svaku odluku u prilog promena granica Jugoslavije i njenih republika, bio potreban dogovor svih faktora, odnosno konsenzus naroda i republika.
Oni koji su krenuli separatističkim putem, na to se nisu osvrtali.
Jednostrano su proglašavali nezavisnost „svojih“ republika (ignorišući volju Srba unutar i van njih, bez čijeg pristanka odluke nisu bile legalne i legitimne).
Srpski narod je, što je bilo i za očekivati, na to odgovorio izdvajanjem teritorija na kojima je predstavljao većinu unutar secesionističkih republika i otpočinjanjem državnog organizovanja na tim prostorima.
Tako se, u separatističkom vrtlogu, raspala i Bosna i Hercegovina 1992. godine. U okolnostima kada su se suočavali sa pokušajima majorizacije na nivou zajedničkih institucija, te je bilo jasno da BH muslimani i Hrvati (protivno svojim interesima ali po instrukcijama Zagreba) guraju republiku ka secesiji, Srbi su počeli proces državnog konstituisanja tamo gde su bili većina.
[adsenseyu1]
Nije im, u toj fazi, namera bila negiranje BiH, već sprečavanje anuliranja sopstvene suverenosti. U tom kontekstu je 9. januara 1992. godine, odlukom Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, stvorena „Republika srpskog naroda Bosne i Hercegovine“.
Pošto su BH muslimani i Hrvati jednostrano proglasili nezavisnost 1. marta 1992, Srbi su iznuđeno krenuli svojim samostalnim državnim putem. U skladu sa time je i naša država nastala na ruševinama BiH, u avgustu 1992. godine, preimenovana u Republiku Srpsku.
Usledio je „Otadžbinski rat“ od 1992. do 1995. Sarajevo, podržano od strane zapadnih mentora, probalo je silom oružja da nametne nelegalnu nezavisnost i unitarni karakter nove BiH, srpskom narodu i njegovoj republici. Srbi su, opet, insistirali na svom pravu na samoopredeljenje. Nepokolebljivo su nameravali da nastave da žive u državnoj zajednici sa Srbima iz drugih krajeva Jugoslavije ili, ako to nije moguće, nezavisno. U tome je proteklo nekoliko krvavih godina.
Rat je, kompromisno, okončan u Dejtonu 1995. godine. Srbi su pristali da ostanu u okviru BiH ali ona je definisana kao, pre konfederalna nego federalna, zajednica dva ravnopravna entiteta i tri konstitutivna naroda.
Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini potpisanim 21. novembra 1995, Republika Srpska je postala međunarodno priznata kao jedan od dva entiteta Bosne i Hercegovine.
Dopadalo se to BH unitaristima ili ne – to su nepobitne činjenice!
Za Srbe je to bio istinski i iskreni kompromisni osnov za izgradnju bolje budućnosti naroda BiH, dok su BH muslimani i inostrani faktori koji su iza njih stajali, celu stvar doživljavali kao zamku za srpski narod.
Ako nisu mogli da ga pobede na bojnom polju, pokušali su ga prevare u miru, i polako mu nametnu sve ono što je u ratu uspeo da spreči.
Otpočeo je proces perfidnog otimanja ovlašćenja od RS, kako bi BiH u nekoliko koraka bila pretvorena u relativno centralizovanu federaciju. RS, posle početne zbunjenosti, tome se uspešno suprotstavila.
Otimači ustavnih ovlašćenja entiteta, svesni da ništa po starom neće postići, posle nekog vremena prešli su iz puzeće u otvorenu ofanzivu.
Ona, koliko god bila histerična, nailazi na čvrsti srpskih odbrambeni zid. To je BiH osudilo na stalne turbulencije, ali bar nešto je u tome pozitivno.
Frustrirani mirnodopski agresori bar su jasno obelodanili svoje „ratne ciljeve“. Nema više laži i skrivene prevare.
Namere okupatora, to je sada neskriveno, ogledaju se u temeljnom poništavanju Republike Srpske. To se, između ostalog, vidi i kroz nakaradno insistiranje na rešenjima kojima bi ona potpuno ostala bez imovine, uključujući i svo zemljište – a kakva je onda RS država bez njega? – ali i simboličkim negiranjem njene državnosti.
Okupacioni (Anti)Ustavni sud BiH – u kome postmoderni kolonijalisti imaju arbitražnu ulogu – pokušao je da ukine obeležavanje 9. januara kao Dana Republike Srpske. Objašnjenja za to su potpuno nesuvisla. Zato je smisao jasan: rušenje jednog od nosećih stubova RS.
Sarajevski hegemonisti i NATO okupatori pokušavaju da svedu RS na puku administrativnu jedincu drastično ojačane BiH. Srpski narod to ne dopušta i na sve pokušaje rušenja ustavnog poretka odgovara njegovom doslednom odbranom.
[adsenseyu4]
Zbog toga i ovu proslavu velikog praznika Srpske, dočekujemo u pat poziciji. Okupatori i njihovi pomagači kidišu, oni koji brane slobodu, ne samo srpskog naroda već cele BiH, ne odustaju od otpora.
I ne smeju to da učine. Ne samo zbog prava i pravde već i mira u regionu. To i građani Srbije, koji nekada – zbunjeni svim onim što se dešava od RS, preko Crne Gore, do Kosova – u potpunosti ne shvataju šta se dešava zapadno od Drine, moraju da razumeju.
Agresivni pokušaji produbljivanja okupacionog poretka, na štetu ustavnog uređenja BiH proizašlog iz Dejtonskog mirovnog sporazuma, mogu da dovedu do novih velikih nesreća. To nisu prazne zastrašujuće priče! Demoklov šiljati mač visi nad svima nama!
Ako Amerikanci i deo njihovih EU pomagača, silom krenu na RS (uključujući i one koji je predstavljaju), njene državne strukture i narod tome će se odlučno odupreti. Srbija, koja je garant Dejtonskog sporazuma, moraće da stane uz svoj narod.
Tako bismo stigli do nove balkanske eksplozije. To nikome ne treba!
Zato je oficijelni Beograd dužan da obeležavanje 9. januara shvati kao poziv na diplomatsku akciju, mnogo ozbiljniju od svega što je do sada činio, usmerenu ka Savetu bezbednosti UN ali i svim velikim silama i drugim država, koje su spremne da čuju argumente.
Bolje je danas da skupimo hrabrost i proaktivno delujemo, makar se zamerili Vašingtonu, Londonu i Briselu, nego da relativnom pasivnošću prizivamo njihove dalje bezobrazluke, koji prete da se otrgnu kontroli.
Kao matična država srpskog naroda u celini – što jasno proizlazi iz 1. člana Ustava Srbije – ona je dužna da sada krene u nacionalno-odgovornu i mirotvoračku ofanzivu, a ne da iz senke načelno podržava Banjaluku, a izbegava da stane na crtu zapadnim mirnodopskim agresorima.
Time privlači nesreću, kao što je guranjem glave u pesak prizvala novi talas pritisaka u vezi sa Kosovom. Svi znamo dokle nas je do dovelo!
(Mediji)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
