Šta predstavlja krstareća raketa „Burevestnik“ i hoće li projekat njenog razvoja uspeti? Kakav joj je oblik, koliki su joj gabariti, po kom principu rada raketa funkcioniše, emituje li zračenje koje je opasno po zdravlje, s kakvim tehničkim problemima se suočavaju ruski konstruktori, kada je možemo očekivati u naoružanju itd. Sve ovo su pitanja koja zanimaju domaću i svetsku javnost kada se spomene najnoviji projekat ruske vojne industrije.
Krstareća raketa s neograničenim dometom „Burevestnik“ spada među najzagonetnije projekte ruskog vojno-industrijskog kompleksa, koji su se u poslednje vreme pojavili u svetskoj javnosti.
O raketi s nuklearnim pogonom (ruska skr. JEU) lično je govorio i prvi čovek Ruske Federacije V. V. Putin tokom svog obraćanja Federalnoj skupštini (govor iz 2018. godine). Ruski predsednik je tom prilikom predstavio šest novih sistema koje je razvio ruski vojno-industrijski kompleks, od kojih se njih pet već nalazi u statusu pred usvajanje u naoružanje. Praktična testiranja superteške rakete „Sarmat“ i dubokovodnog dron-torpeda „Posejdon“ protiču bez ikakvih problema. U opitno-borbeno dežurstvo je stigao laserski kompleks „Peresvet“, kao i hiperzvučni raketni sistem vazdušnog baziranja „Kinžal“. Do kraja ove godine se u sastavu Raketne vojske strateške namene (ruska skr. RVSN) očekuje formirnje prvog raketnog puka koji će biti opremljen balističkim raketama, koje će nositi blokove s manevarskim jedrećim bolidima „Avangard“, koje će leteti jako daleko i neverovatno brzo.
[adsenseyu1]
To je sve poznato i o tome se već mnogo piše i govori. Međutim, kada je u pitanju razvoj famozne krstareće rakete „Burevestnik“, tu i nema baš mnogo informacija. Tu vlada jedna vrsta misterije.
Možda upravo iz razloga naglašene tajnovitosti, na inostranom, pre svega „zapadnom“ medijskom prostoru, „Burevestnik“ polako dobija epitet užasavajuće zlokobnog oružja. Konkretno se govori da ova raketa osim svog nesumnjivog razornog potencijala može imati i katastrofalne ekološke posledice. Prema tim rečima, ona prilikom svog leta emituje značajan nivo radijacije, navodi ruski internet portal Izvestija.
Kako su preneli inostrani mediji, koji se pozivaju na izvore koji dolaze iz obaveštajnih struktura svojih zemalja, samo testiranje „Burevestnika“ je zasad ocenjeno kao nepovoljno. Naime, nekoliko kontrolnih lansiranja je završilo neuspešno. Konkretno, jedna raketa se prilikom svog testiranja srušila u more i potonula u blizini arhipelaga Nova Zemlja. Ruska mornarica je navodno tom prilikom izvela krupnu potražno-spasilačku operaciju u kojoj je najverovatnije pronađen i izvučen „opasni“ projektil s dna Arktičkog okeana.
U čemu je tajna famozne rakete „Burevestnik“? I predstavlja li ova raketa zaista toliku opasnost po okolinu?
Šta nam je za sada poznato o krstarećoj raketi „Burevestnik“
Ministarstvo odbrane je u 2018. godini objavilo video snimak probnog lansiranja krstareće rakete „Burevestnik“. Raketa je lansirana s kopnene lansirne platforme. Zabeleženi su i kadrovi njenog leta. Oni su bili napravljeni iz pilotske kabine lovačkog aviona koji je pratio njen let.
Takođe, rusko Ministarstvo odbrane je prikazalo i proizvodnu halu gde se realizuje proces sklapanja ovih raketa. Na video-materijalu se vidi da rakete na sebi imaju i elemente koji su obojeni u crveno. Takođe je vidljivo da se rakete po sklapanju smeštaju u specijalne tansportno-lansirne kontejnere.
Crvena boja kojom su obojene ove raketa govori nam da su ovi modeli namenjeni za testiranje. Ova boja se tu ne nalazi slučajno. Zbog svog snažnog kontrasta u odnosu na sredinu, daleko je lakše preko optoelektroničkih sredstava fiksirati let ispitivane rakete koja se, po prirodi svoje putanje, začas može izgubiti iz vidokruga.
Gledajući sa spoljne strane, „Burevestnik“ dosta liči na krstareću raketu H-101. I kod jedne i kod druge rakete je karakteristična uglasta forma nosnog dela i trupa rakete. Ovakva konstrukcija ima za cilj smanjenje radarske refleksije rakete (nevidljivost za radare). Istovremeno je „Burevestik“ daleko gabaritniji od rakete H-101 (dužina i težina). Procene su da je raketa „Burevestnik“ dugačka između 9-11 metara. Njen stariji brat blizanac H-101 ima dužinu od 7 metara. Prema ovim parametrima možemo zaključiti da je nova krstareća raketa znatno teža od H-101. U to nema nikakve sumnje, jer su konstruktori na raketu morali integrisati kompletan atomski reaktor i ostale komponente.
Još jedna karakteristična crta rakete „Burevestnik“ je položaj njenog letećeg krila. Kod rakete H-101 ona su postavljena na donjem delu njenog korpusa. Ona se kod „Burevestnika“ nalaze na njenom vrhu. Takođe, krila na „Burevestniku“ su po svojim dimenzijama daleko veća nego kod rakete H-101.
Princip rada krstareće rakete „Burevestnik“
Princip rada krstareće rakete „Burevestnik“ koju pokreće nuklearni reaktor je prilično jednostavan. Na korpusu rakete se nalaze posebni odeljci s neverovatno snažnim i kompaktnim grejačima, koje napaja nuklearni reaktor. U njih ulazi atmosferski vazduh, koji se zagreva do temperature od nekoliko hiljada stepeni Celzijusa i kao takav predstavlja vitalno važnu komponentu u radnoj funkciji motora. Naime, ovako zagrejan i komprimovan vaduh se izbacuje kroz mlaznice i stvara neophodan potisak za njeno kretanje.
Na video-materijalu koje je predstavilo Ministarstvo odbrane jasno se vide odeljci rakete u kojima se nalaze grejači, kao i mlaz vrućeg vazduha koji iz nje izlazi, koji joj daju potisak. Na kraju video-materijala (kadrovi iz proizvodne hale) se vidi i sama raketa, koja nije postavljena u transportno-lansirni kontejner. Raketa je prikazana u letnoj konfiguraciji (s otklopljenim krilima) i prekrivena neprovidnim platnom.
Međutim, na temelju kontura se može naslutiti oblik njene konstrukcije, uključujući i odeljak na kojem se nalaze snažni grejači. Upravo su dimenzije ovih elemenata i njihov specifičan oblik naterali konstruktore da leteća krila prebace na gornji deo rakete. Na ovaj način pozicija krila ne ometa rad grejača na raketi i ne narušava parametre njene aerodinamike.
Značajno povećanje gabarita „Burevestnika“ u odnosu na raketu H-101, koje je posledica ugradnje nuklearnog reaktora, ali i odeljka sa snažnim, ali istovremeno masivnim grejačima, izrazilo je sumnju u sposobnost strateških bombardera Tu-160 i Tu-95MS da nose i upotrebe ovu raketu. Postoji mogućnost da će za vazdušno lansiranje ovih raketa biti neophodna prenamena teških vojno-transportnih aviona An-124 ili Il-76 u bombardere. Ali ova pretpostavaka se više nalazi u domeni naučne fantastike.
Po svemu sudeći, „Burevestnik“ će se u ovom obliku najverovatnije lansirati s kopnenih borbenih platformi. Nije isključeno da će transportno-lansirni kontejner s krstarećom raketom „Burevestnik“ biti instaliran na tešku kamionsku platformu.
Problemi s ostavljanjem radioaktivnog traga
Koliko je verovatno da raketa „Burevestnik“ tokom svog leta iza sebe ostavlja radioaktivni trag?
Da krenemo redom, korak po korak. Vreli vazduh koji izlazi iz motora prvo prolazi kroz grejače koji se nalaze na raketi. Dakle, postoji mogućnost da se u vrlo ograničenom vremenu ostvari kontakt s radioaktivnim elementima koji se nalaze u nuklearnom reaktoru. Međutim, postoji i velika verovatnoća da su ruski konstruktori pronašli način da radikalno smanje (ili potpuno onemoguće) kontaminaciju izduvnog vazduha.
U svom govoru ruski predsednik V. V. Putin je rekao da će nova krstareća raketa opremljena nuklearnim reaktorom moći vremenski dugo da patrolira po zadatim područjima. Ona će po dobijanju izvršne naredbe munjevito promeniti svoj dotadašnji mod i ustremiti se na cilj. Sudeći po ovome, uslov svih uslova za njenu konačnu efikasnost je nivo maskiranja i nevidljivosti koje ova raketa mora posedovati u savršenom obliku.
Na temelju ovog elementa, koji je vitalno važan za uspešnost delovanja krstareće rakete „Burevestnik“, dolazimo do zaključka da ona ne sme tokom svog leta emitovati nikakav radioaktivni trag, koji se vrlo lako detektuje.
U suprotnom, po otkrivanju radioaktivnog traga neprijatelj može u zonu njegove detekcije poslati avion koji je opremljen radarom velikog dometa (AWACS). Ukoliko je „Burevestnik“ koncipiran da duže vreme patrolira u određenoj zoni, on će tokom svog leta napraviti „paukovu mrežu“ sastavljenu od takvih tragova, na temelju kojih će se vrlo lako pronaći i neutralizovati.
Dakle, njegov prvi uslov koji se bazira na iznenadom udaru neće biti ispunjen ukoliko raketa u bilo kom opsegu ispušta radioaktivni trag. Što će dalje reći da su ruski konstruktori ipak našli rešenje koji, upravo iz ovog razloga, let ovakve rakete čine ekološki prihvatljivim.
U svetu je odavno poznata tehnologija izgradnje malogabaritnih nuklearnih reaktora. „Burevestnik“ će nositi vrlo kompaktan model nuklearnog pogona. Pored njega, tu će se nalaziti i sistemi upravljanja i navigacije, koji su, čini se, i najveći problem kod oružja ovakvog tipa. Pa krenimo dalje….
[adsenseyu4]
Navigacijsko-upravljački blok kao najveći problem
Jedno od najvažnijih pitanja koja se nameću pred projekat razvoja rakete „Burevestnik“ jeste kako ona može tačno pronaći svoj cilj, ako se zna da će ona u vazduhu ostajati danima?
Pogrešno se smatra da savremene krstareće rakete tipa H-555, H-101 „Kalibr-NK“, Tomahawk lete isključivo pomoću GPS/GLONASS navigacije. Ustvari, satelitski navigacijski sistemi samo povećavaju preciznost udara rakete u cilj. Pored satelitske veze, vrlo su važni i drugi sistemi za navigaciju. Oni omogućuju da se bez satelitskog očitavanja preko GPS/GLONASS (ova veza vrlo lako može biti kompromitovana sredstvima za PEB) krstareća raketa vrlo lako dovede do svog cilja i precizno uništi.
Naime, kod savremenih modela krstarećih raketa koristi se korekcija koja se izračunava na temelju najupečatljivijih reljefnih tačaka (planine, rečna korita i sl.) koji se nalaze na njenoj projektovanoj putanji. U kompjuterski blok rakete za čuvanje informacija su učitani vrlo detaljni objekti-orijentiri, koje će raketa detektovati tokom svog leta, i na temelju njih nastaviti svoje kretanje do svog konačnog odredišta – cilja.
U tačno određenom trenutku, kada se raketa konačno približi svom cilju, ona vrši karakterističan uzlet gde se penje na visinu od nekoliko stotina metara, gde pomoću snažnih optoelektroničkih senzora opaža teren. Istovremeno, navigacijski sistem pomoću brzog procesora pretražuje sve objekte koje raketa vidi u tom trenutku. Sa slikom u realnom vremenu se upoređuju podaci koji su sačuvani u raketi, koji u potpunosti moraju biti „preklopljeni“ prilikom definitivnog određivanja cilja.
Takođe, na ovaj način se raketa može vratiti na svoju putanju, ako tokom svog leta odstupi sa svog zadatog kursa.
Sličan princip je svakako primenjen i na krstarećoj raketi „Burevestnik“. Savremena vazduhoplovno-konstruktorska tehnologija omogućava integraciju kompaktnih i snažnih računara u specijalne odeljke rakete, kao i sisteme za čuvanje informacija. U današnje vreme zahvaljujući ultrasofisticiranim satelitima nije teško napraviti prilično detaljnu trodimenzionalnu kartu celog sveta, koja je veoma upotrebljiva za ovakve sisteme.
Međutim, ovakvi sistemi imaju i svoje nedostatke. Konkretno, šta se događa kada raketa leti iznad vodene površine poput, na primer, okeana? Ovde je sve jednoliko, monotono. Nema nikakvih planina, brda ili mostova. Dakle, ne postoje nikakvi orijentiri.
Prilikom leta preko velikih vodenih površina raketa mora proleteti kroz tzv. „prvo okno“. Tačnije, raketa je dužna da pre ulaska u vazdušnu zonu iznad mora ili okeana koriguje svoj let na temelju kopnenih orijentira koji se nalaze na izlaznoj obali, da proleti kroz njih i na neki način „zaključa“ svoj pravac leta, sve dok ne dođe do obale koja se nalazi s druge strane horizonta.
Ali ovde dolazimo do novog problema. Naime, prilikom predstavljanja ove rakete više je nego očigeldno da će ona veliki broj radnih sati, pa i dana, provesti iznad vodene površine. Kako ćemo na temelju ranije iznesenog teksta znati kuda treba da idemo? Teško da nam u tom slučaju mogu pomoći podaci s GPS/GLONASS.
Problemi „finog podešavanja“ navigacijskih sistema i sistema za upravljanje slove među najteže kada je u pitanju projektovanje krstarećih raketa. Dovoljno je da se prisetimo primera razvoja sovjetske supersonične krstareće rakete 3M25 „Meteorit“. Radovi na ovom projektu su obavljeni krajem 80-ih prošlog veka. Čak je i u ovom trenutku tehnologija koja je upotrebljena za kreiranje ove rakete po mnogočemu nenadmašena sve do današnjih dana.
Već su u prvoj fazi testiranja konstruktori do savršenstva doveli skoro sve raketne komponente i uspešno lansirali „Mateorite“ s avionske platforme i nuklearne podmornice. Što se tiče letno-tehničkih karakteristika rakete, sve je izvrsno funkcionisalo. Radio je čak i jedinstveni plazma zaklon, koji je uspešno skrivao uvodnik vazduha na raketi, dajući joj karakteristike radarske nevidljivosti-steltnosti.
Ali, osnovni problem koji je ostao nerešiv bio je vezan za rešavanje komplikovane jednačine koja se sastojala od navigacijskih i upravljačkih elemenata.
Zaključak
Na kraju ove opširne analize dolazimo do zaključka da krstareća raketa „Burevestnik“, koju će pokretati minijaturni nuklearni reaktor, nije mit, niti predstavlja opasnost po eko-sistem. Raketa postoji i može da leti. Dakle, letna platforma je u potpunosti zaokružena.
Ono što sigurno muči ruske konstruktore je stvaranje savršenog navigacijsko-upravljačkog sistema, koji će morati tehnički da podrži njene izuzetne zahteve koji su vezani za jedinstvene letne karakteristike rakete.
Upravo će rešavanje ovog složenog problema i odrediti datum uvođenja ove rakete u operativno naoružanje ruske vojske.
(hr.rbth.com)
