Na ovogodišljoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija imali smo priliku da svedočimo neverovatnoj aroganciji Sjedinjenih Država, koje iranskom ministru spoljnih poslova Muhamedu Džavadu Zarifu nisu dozvolile da poseti prijatelja u bolnici, a zabranile su i ulazak u SAD za nekoliko članova ruske delegacije, koji su trebali da učestvuju u zasedanju, čime je Vašington prekršio svoje međunarodne obaveze.
I ranije je bilo ovakvih slučajeva sa delegacijom sa Kube ili drugih „neposlušnih zemalja“, iako UN predviđa da SAD kao domaćin nema ovlašćenja da uskrati pravo dolaska bilo kome, kome Ujedinjene nacije daju akreditaciju za učestvovanje u ovom i sličnim događajima.
Al, ovakve akcije Vašingtona svedoče da je raspad carstava u toku, a on obično započinje nezapaženo. Naravno, carstva padaju glasno, ali sam proces razgradnje je većini u početku nevidljiv.
Dakle, kolaps američke hegemonije je prisutan, gotovo nevidljiv golim okom, ali se odvija vrlo brzo.
Zamislite, vođa male, ali ponosne Severne Koreje, Kim Jong-un, prvo je odbio predsednika “velikih” Sjedinjenih Država Donalda Trampa pre nešto više od godinu dana.
Potom je godina započela ultimatumom Sjedinjenih Država Venecueli, kog su podržali svi evropski sateliti Vašingtona.
“Dajemo vam nedelju dana da priznate našu marionetu kao legitimnog predsednika Venecuele, u suprotnom …”, rekli su. Pa šta? To je postala prilično duga nedelja za Amerikance. Prošlo je već devet meseci, a ništa se nije dogodilo.
Bolton je na Twitteru slao zastrašujuće slike s bombarderima Maduru, iako više ne odlučuje ni o čemu.
Zbog toga je Maduro, još uvek zakoniti predsednik zemlje, prošle nedelje odleteo da poseti Putina, a Bolton je otpušten sa položaja pre mesec dana.
Već je dosadno i spominjati kako se uskoro nećemo ni sećati imena svih onih koji su pretili da „Asad mora da ode“.
Nakon neuspeha venecuelanske avanture, a poslednji, vrlo jadan pokušaj da se tamo nešto napravi bio je početkom juna, usledila je verbalna agresija na Iran. Svima onima koji ne podržavaju politiku Vašingtona je poručeno: “Sada, ako se ne usaglasite sa našim uslovima, napustićemo vas.“
Istina, Iran se nije ponašao kao da se ništa ne događa i počeo je da obara američke bespilotne letelice, svaka 100 do 150 miliona dolara po komadu. A kad su iranski tankeri počeli da odgovaraju Londonu i da zarobljavaju njihove tankere, i to u većem broju, pokušaji britanskog piratstva su prestali.
I da, Sjedinjene Države su čak poslale napadačku grupu na čelu sa nosačem aviona prema Iranu. Ali, nosač aviona se pokvario i morali su hitno da ga vrate na popravku. Vašington se tada pretvarao da nije nameravao ništa i kako je sve isplanirano. Tramp je čak izjavio „kako je to bio njegov gest mira i strpljenja“.
Pored precenjene vojne i diplomatske “vrednosti”, Sjedinjene Države su u škripcu u trgovini. Ultimatum Kini, koji je objavljen prošle godine i čiji je rok istekao 1. marta, nekoliko puta je odložen.
A kad su se ipak uvele carine, posledice su bile mnogo gore za same SAD nego za Kinu, jer je Vašington prikupio 24 milijarde od carina, a Peking više od 30 milijardi dolara. Uz to, što je „neverovatno“, američki trgovinski deficit se samo povećao.
Pad industrijske proizvodnje u Sjedinjenim Državama traje već 11 meseci. Izveštaji o poljoprivredi beleže niske rezultate po pitanju useva, što znači i manje prinose. To se događa zato što je Kina prestala da kupuje soju i kukuruz iz Sjedinjenih Država.
Rusija se u međuvremenu gotovo u potpunosti rešila američkih dužničkih obaveza, takozvanog „blaga američke riznice“, smanjivši ulaganja u ove vrednosne papire sa 190 milijardi, što je bio vrhunac, na beznačajnih osam milijardi dolara, a to su podaci za jul, koji danas mogu biti i manji.
Ruska banka je pokrenula vlastiti sistem bankarskih transakcija, nezavisan od zapadnjačkog, platni sistem “Mir”.
I već nekako poznato i uobičajeno, Rosneft je potpuno odustao od trgovine naftom u dolarima. Sa Evropskom unijom posluje u evrima, dok Moskva sa Iranom i Venecuelom trguje u rubljima. Pre nekoliko godina takva vest bi bila senzacija o kojoj bi se razgovaralo nedelju ili dve, ali danas to gotovo da niko nije primetio.
Još jedna vest koja nije izazvala veliko uzbuđenje bio je predlog Rusije da se sedište Ujedinjenih nacija iz Njujorka preseli negde u Evropu. U Brisel, što nije previše u redu, ili u Beč.
Možete li da zamislite da je nešto tako mogao da predloži Jeljcin ili jedan od njegovih ministara, možda lakej Amerikanaca Kozirjev, koji je rekao „kako Rusija ne može da ima svoje interese koji su u suprotnosti sa interesima Sjedinjenih Država“. A danas je to apsolutno normalno i nema ništa neobičnog u tome da se UN presele u Evropu.
Istina, Rusija već nekoliko godina javno demonstrira šta treba zahtevati od Sjedinjenih Država. Ali već su i evropski partneri i sateliti Sjedinjenih Država počeli otvoreno i agresivno da reaguju na njihove napade.
Čim je Tramp objavio da je od 18. novembra uveo trgovinske carine na robu iz EU i šapnuo na Twitteru „kako evropski partneri godinama nepravedno tlače SAD“, iz Evrope su počeli da odjekuju glasovi lokalnih centralnih bankara i ministara trgovine, koji su pozivali Brisel da nametne carine odmazde protiv Sjedinjenih Država. Ako su se pre pet godina evropski čelnici poslušno pridržavali svih uputa Vašingtona, sada se otvoreno i neustrašivo protive. Rusija će ih, ako bude trebalo, podržati.
“Sic tranzit gloria mundi.” Tako prolazi slava sveta. Tako padaju i zemlje koje su izgledale kao nepokolebljiva i snažna carstva.
(logicno.com)
