Vlasništvo domaćinstva jeste „suštinski američki san“. Ipak, danas je manje od 65 odsto američkih domova u vlasništvu stanara, a više od 50 odsto kapitala u tim kućama je u vlasništvu banaka. Uporedite Kinu, gde, uprkos što je jedno od najskupljih tržišta nekretnina na svetu, neverovatnih 90 odsto porodica može da priušti da poseduje svoje domove.
Tokom poslednje decenije, američke plate su stagnirale, a Kina je konstantno nadmašivala produktivnost SAD-a. Američka vlada odgovorila je angažovanjem u trgovinskom ratu i nametanju taksi, kako bi kaznila Kinu za ono što Bela kuća smatra nepoštenim, trgovinskim praksama.
[adsenseyu1]
Kineska industrija je navodno podržana od strane države i ima znatno niže troškove rada, što im omogućava da plasiraju jeftine proizvode na američko tržište, uzrokujući pad cena i izbacivanje američkih kompanija iz poslovanja. Poruka centralnoj Americi je da su kineski troškovi rada niski, jer se njihovi radnici eksploatišu u robovskim uslovima i dobijaju plate na nivou siromaštva.
Ali ako je to istina, kako to da velika većina kineskih porodica poseduje kuće? Prema članku iz marta 2016. u Forbes-u:
… 90 odsto porodica u zemlji poseduje svoj dom, dajući Kini jednu od najviših stopa vlasništva u zemlji. Štaviše, 80 odsto ovih kuća je u vlasništvu, bez hipoteke ili bilo kog drugog uslova. Povrh toga, više od 20 odsto gradskih domaćinstava poseduje više od jedne kuće.
Pitanje koje se postavlja jeste, kako kineske porodice mogu da priušte cenu za ove domove, u zemlji gde je prosečan prihod samo jedna-sedmina u odnosu na SAD?
[adsenseyu4]
Pogrešne razlike između američkih i kineskih prihoda
Neki komentatori objašnjavaju fenomen ukazujući na kulturne razlike. Kinezi su nepopravljive štediše, sa stopama štednje domaćinstava koje su više nego dvostruko veće od onih u SAD-u; i oni izdvajaju čak 74 odsto svog novca za stanovanje.
U ranijoj politici jednog deteta u Kini, mnoge porodice su imale samo jednog naslednika, koji je bio muškarac, a vlasništvo nad kućom obavezno je dobijala žena. Porodice bi stoga udružile svoje resurse kako bi bile sigurne da je njihov jedini naslednik opremljen za takmičenje. Finansiranje putem banaka po složenim kamatnim stopama udvostručuje troškove tipične hipoteke, tako da, zaobilazeći banke, smanjuju troškove stanovanja na pola.
Samo ovi faktori ne mogu objasniti razliku u stopama vlasništva nad kućama između dve zemlje. Prosečna američka porodica srednje klase nije mogla sebi da priušti da kupi kuću za svog najstarijeg naslednika, čak i ako bi udružile svoj novac.
Amerikanci bi bili štediše kada bi mogli, ali imaju druge troškove. I u tome je velika razlika između kineskog i američkog bogatstva porodice: U Kini su troškovi života znatno niži. Kineska vlada subvencioniše ne samo svoje industrije, već i svoje porodice – obrazovnim, medicinskim i transportnim subvencijama.
[adsenseyu4]
Prema podacima HSBC-a iz 2017. godine, 70 odsto kineskih mileniijalaca (od 19 do 36 godina) već poseduje vlastite domove. Američki mladi ljudi ne mogu sebi priuštiti da kupe kuće jer su opterećeni studentskim dugom, koji sada iznosi prosečno 37.000 dolara po učeniku, i koji će provesti u proseku 20 godina pre nego što ih isplate.
Nedavno istraživanje pokazalo je da 80 odsto američkih radnika živi od plate do plate. Drugi je otkrio da 60 odsto američkih milenijalaca ne može da pronađe 500 dolara za pokriće svojih poreskih računa.
U Kini, nasuprot tome, studentski dug praktično ne postoji. Velike državne subvencije učinile su visoko obrazovanje jeftinim da bi studenti mogli da prođu kroz fakultet sa honorarnim radom. Zdravstvena zaštita je takođe subvencionisana od strane vlade, sa državnim programom zdravstvenog osiguranja sličnim kanadskom. Program ne pokriva sve, ali su medicinski troškovi i dalje znatno niži nego u SAD. I javni prevoz je prilično pristupačan u Kini i brz je, efikasan i sveprisutan.
Razlika u prihodima između američkih i kineskih radnika dovodi u zabludu iz drugih razloga. “Prosečni” dohodak uključuje veoma bogate zajedno sa siromašnima; u SAD je jaz između ove dve grupe veći nego u Kini. Preveliki prihodi na vrhu izvlače prosek.
Još gori je, međutim, disparitet u nivoima duga, koji smanjuje raspoloživi dohodak. Istraživanje nakon kreditne krize 2008-09 utvrdilo je da je dug domaćinstava u SAD bio 136 odsto prihoda domaćinstva, u poređenju sa samo 17 odsto za Kineze.
Druga značajna razlika je da 70 odsto kineskog, porodičnog bogatstva ne dolazi od plata, već od samog vlasništva nad kućom. Pod komunizmom, sva nepokretna imovina bila je u vlasništvu države. Kada je Deng Sjaoping okrenuo tržište privatnom vlasništvu, porodice su imale priliku da kuću dobiju pod razumnim uslovima; i dok su se gradili novi domovi, trgovali su, gradeći porodičnu imovinu.
„Kvantitativno olakšavanje sa kineskim karakteristikama“
Sve je to urađeno uz pomoć kineske federalne vlade, koja je poslednjih decenija donela ogromne ekonomske mogućnosti . Za razliku od kvantitativnog popuštanja američke Federalne rezerve, koje je direktno prešlo na račune velikih bankovnih rezervi, kineski stimulans je stvorio novi novac za produktivne svrhe, uključujući razvoj lokalnog biznisa i infrastrukturu. Ovo „kvantitativno olakšavanje sa kineskim karakteristikama“ značilo je više radnih mesta, veći BDP i više novca za potrošnju, što zauzvrat poboljšava kvalitet života.
Kineska vlada je to učinila bez nagomilavanja saveznog duga ili izazivanja inflacije. Radikalno povećanje novčane mase nije dovelo do porasta potrošačkih cena, jer je BDP rastao još brže. Ponuda i potražnja su porasle zajedno, održavajući niske potrošačke cene.
Cene nekretnina su, s druge strane, skočile za 325 odsto u poslednje dve decenije, podstaknute kineskim bankarskim sistemom u senci, koji je u velikoj meri izvan regulatorne kontrole.
Vreme za više kvantitativnog olakšavanja?
Početkom aprila, predsednik Tramp je u jednoj od svojih brojnih kritika američke centralne banke, rekao da misli da bi FED trebalo da učini više kvantitativnog olakšavanja (širenje novčane mase), a ne kvantitativno stezanje (smanjenje novčane mase). Više olakšavanja bi moglo biti dobra ideja da se to uradi u kineskom stilu. Oblik monetarne ekspanzije koi bi omogućio Kongresu da ublaži medicinske i obrazovne troškove, da odobri jeftine kredite državama da unaprede svoje puteve i masovni tranzit, i da podrži lokalne biznise, mogao bi biti put koji bi američke radnike učinio konkurentnim sa kineskim.
Za razliku od američke vlade, kineska vlada podržava svoje radnike i industriju. Umesto da kažnjava Kinu za tu „nepoštenu“ trgovinsku praksu, možda bi američka vlada trebala da pokuša da učini isto. Kinesko nasleđe je socijalističko i nakon ulaska u međunarodnu trgovinu nastavilo je da služi kolektivnom dobru, posebno njegovim radnicima.
U međuvremenu, američki model se vraća u feudalizam, a radnici su dovedeni u ropske uslove kroz dug. 21. vek je trenutak u kome treba da nadogradimo naš ekonomski model iz feudalne eksploatacije u kooperativnu demokratiju, koja prepoznaje potrebe, doprinose i neotuđiva prava svih učesnika, piše Elen Braun za truthdig.com
Webtribune.rs
