Čuveni američki „Volstrit žurnal“ je, u uredničkom komentaru Džejsona Geja, na ne baš uobičajeni način izvestio svoje čitaoce o vimbldonskom pohodu srpskog tenisera i to – obraćanjem upravo našem najboljem igraču svih vremena:
„Dobro došao, Novače Đokoviću. Tenis te se uželeo. Ono, baš te se uželeo.
Ne shvati me pogrešno: „oživljavanje“ Rodžera Federera i Rafaela Nadala u tvom odsustvu je stvarno bilo zabavno, ta njihova žurka podsećanja je bila spektakularna, jer su u poslednjih godinu i po dana upravo oni odlučivali o titulama. Ali, muški tenis nije bio isti bez tebe i tvojih najboljih partija, Nole.
[adsenseyu1]
Nije te bilo, činilo se, godinama. Čak i kada si (u poslednje vreme) bio tu, nisi baš bio tu. Problemi sa telom. Sa glavom. Prosto, nisi bio sav svoj. Nisam mogao da verujem da treba da podsećam ljude da si, ne tako davno, bio najbolji teniser na planeti. Bio si gazda, ‘kapo’, tata. Ljudi su pisali o tome kako Federer zbog tebe više neće osvojiti nijednu veliku titulu. Bio si blokada na putu. Imao si učinak 82-6 u 2015, uz tri od četiri grend slem titule. Imaš pozitivan učinak u mečevima i sa Federerom i sa Nadalom. A ljudi to zaboravljaju. Strašno.
A onda si otišao. I, u nedelju si, na Vimbldonu, igrao prvo veliko finale u skoro dve godine. Kako si se osećao, Novače, u divljni? Igrati povređen je strašno. Odsustvovati još gore. Baš posle poraza na istom ovom turniru 2017. otišao si do kraja te sezone. I, svi su bili stručnjaci za tvoje probleme. Stranci su hteli da te rastrgnu. Da ti daju dijagnozu. Da te psihoanaliziraju. Da te seciraju.
Posle Australije, poverio si lekarima svoj lakat. Ali, čak i kada si se vratio, za tebe su govorili „E, da“. U smislu ‘E, da, i Novak je takođe na ovom turniru“.
Tako je i na Vimbldonu bilo. Stavili su te za 12. nosioca. I, to je bilo fer, imajući u vidu tvoje skorašnje igre, ali – ti si bio trostruki šampion… Nisu te stavili na Centralni teren sve do srede, u drugoj sedmici nadmetanja. To mora da te je pogodilo, bar malo.
Sada si se, kao 31-godišnjak, vratio. U nedelju si dobio Kevina Andersona bez izgubljenog seta (6:2, 6:2, 7:6(3)) i uzeo svoju četvrtu vimbldonsku titulu. A opet, ta titula je malo iznenađenje, verovatno čak i za tebe.
„Poslednje dve godine nisu bile lake“, rekao si kada je sve bilo gotovo. „Imao sam mnogo trenutaka kada sam sumnjao“.
Ali, finale je bilo prilično bezbolno. Dolazak do njega nije. Izdržao si čudovišno polufinale sa Nadalom, ono koje je trajalo do ponoći, pa se nastavilo i sledećeg dana, zahvaljujući maratonu Andersona i Džona Iznera.
Da ne uvredim Andersona, koji igra najbolji tenis u karijeri, ali ono sa Nadalom je bilo finale pre finala, zar ne? Pet setova i više od pet sati, a Nadal je pritom imao ne baš mali broj prilika. Ali, kako se on ‘dizao’, i ti si. To je i podsetilo ljude na stare dane.
Kada si na svom najboljem nivou, mislim da si – vampir. I, to mislim na najbolji mogući način: ako hoćete da pobedite Novaka Đokovića koji je u najboljoj formi, onda treba da zabijete u kolac u njega, onaj ‘vampirski’. Jer, do tada ćeš ti, Novače, da jurišaš, jurišaš, jurišaš, neprestano. Koristiš sva raspoloživa oružja. Igraš bez straha. Ta bezobzirnost se videla protiv Nadala. A Nadala je takođe teško pobediti. Nikada ne prepušta lako poen. Zato je i bilo onih 10:8 za tebe u petom setu.
Bio je ovo čudan Vimbldon, po mnogo čemu. Nacija domaćina je bila ometana Mundijalom, na kome je Engleska stigla do polufinala. Predsednik SAD Tramp je stigao u London i prodrmao grad. A u međuvremenu je bilo mnogo priče o muškom delu turnira, mečevima od pet setova, o tome da li Vimbldon treba da ukine pravilo da se u petoj deonici igra na dva gema razlike te da i u tu uvede taj-brejk.
Tjah. Ne znam za tebe, Nole, ali mislim da je ovo pitanje stila. Radije bih kupao svoju mačku svakog dana, nego da gledam još jedan minut meča Anderson – Izner. Ali, voleo sam svaki minut tvog okršaja sa Nadalom. Mogao bih da ga gledam još dva sata.
Ja sam za to da se sistem sačuva. Neka tenis ostane – čudan.
