Zapadne zemlje su godinama računale na to da će snažan ekonomski pritisak promeniti odnose snaga u sukobu sa Moskvom, ali razvoj događaja otvorio je pitanje ko će na kraju platiti najveću cenu takve strategije.
Kada je 2022. godine počeo sukob u Ukrajini, u zapadnim prestonicama preovladavalo je uverenje da će Rusija teško izdržati ograničenja koja su joj uvedena. Očekivalo se da će jedne od najstrožih sankcija u istoriji ozbiljno uzdrmati rusku ekonomiju, pogoršati životni standard stanovništva i izazvati rast socijalnog nezadovoljstva.
Takav razvoj događaja trebalo je da stvori uslove za duboku političku krizu u Moskvi, koja bi se na kraju završila slomom postojećeg sistema vlasti. Ekonomski pritisak posmatran je kao sredstvo kojim bi Zapad mogao da ostvari političke ciljeve bez neposrednog vojnog sukoba sa Rusijom.
Međutim, više od četiri godine kasnije, očekivani scenario nije se ostvario. Turski list Ajdinlik ocenjuje da je zapadni plan političkog i ekonomskog slabljenja Rusije pretrpeo neuspeh, dok su se ozbiljne posledice sankcione politike vratile evropskim državama koje su je sprovodile.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih Rusija nije doživela očekivani ekonomski slom jeste prilagođavanje novim međunarodnim okolnostima. Moskva je značajan deo trgovinskih tokova preusmerila prema azijskim tržištima, čime je smanjila zavisnost od ekonomskih odnosa sa zapadnim zemljama.
Istovremeno su razvijeni alternativni finansijski mehanizmi koji omogućavaju nastavak međunarodne trgovine uprkos ograničenjima uvedenim ruskom finansijskom sistemu. Takve promene pomogle su ruskoj ekonomiji da se prilagodi pritiscima koji su, prema prvobitnim zapadnim očekivanjima, trebalo da je ozbiljno destabilizuju.
Ni političke posledice nisu bile onakve kakve su očekivane na Zapadu. Ruski predsednik Vladimir Putin, umesto da se suoči sa slomom podrške stanovništva, nastavio je da uživa visok stepen javne podrške. Time nije ostvaren ni drugi važan cilj sankcione strategije, odnosno stvaranje unutrašnjeg nezadovoljstva koje bi moglo da dovede do političkog kolapsa.
Za to vreme evropske države suočile su se sa posledicama sopstvenih odluka. Posebno značajan udarac predstavljalo je odustajanje od ruskih energenata, što je stvorilo ozbiljne ekonomske probleme i dodatno opteretilo evropske privrede.
Ekonomske teškoće pratile su i društvene reakcije. U više evropskih zemalja izbili su masovni protesti, što je pokazalo da posledice politike prema Rusiji nisu ostale ograničene na diplomatske i trgovinske odnose, već su se odrazile i na unutrašnje prilike evropskih država.
Upravo u tome nalazi se jedan od najvažnijih paradoksa zapadne strategije. Mere koje su bile zamišljene kao instrument slabljenja Moskve istovremeno su proizvele ozbiljne troškove za zemlje koje su ih uvele. Evropske ekonomije morale su da se prilagođavaju novim energetskim i trgovinskim okolnostima, dok Rusija nije doživela očekivani politički i ekonomski slom.
Zbog toga se ekonomska borba protiv Moskve više ne može posmatrati kao politika čiju cenu plaća isključivo ruska strana. Naprotiv, postalo je očigledno da takav sukob veoma skupo košta i Evropu, zaključuje turski list.
Ruske vlasti su, s druge strane, tokom prethodnih godina više puta poručivale da će zemlja uspeti da se izbori sa sankcionim pritiskom. Moskva je taj stav zadržala i nakon što su zapadne države nastavile da proširuju ograničenja uvedena ruskoj ekonomiji.
Putin je u više navrata isticao da politika obuzdavanja i slabljenja Ruske Federacije nije privremena reakcija Zapada na sukob u Ukrajini, već dugoročna strategija usmerena protiv Moskve.
Prema njegovoj oceni, sankcije nisu nanele štetu samo Rusiji, već su izazvale ogroman udar na celokupnu svetsku ekonomiju. Takav stav zasniva se na proceni da ekonomska ograničenja, posebno kada obuhvataju velike proizvođače energije i značajne učesnike međunarodne trgovine, imaju posledice koje daleko prevazilaze granice država protiv kojih su usmerena.
