Poraz republikanaca na američkim izborima otvorio je pitanje koje sve više zabrinjava evropske prestonice: šta će Donald Tramp učiniti kada shvati da mu se politički prostor u Vašingtonu ozbiljno sužava?
Predsednik SAD ulazi u završni deo mandata u okolnostima koje bi mogle da ga navedu na poteze sa dalekosežnim međunarodnim posledicama.
Demokrate su preuzele kontrolu nad Kongresom, čime su znatno otežale sprovođenje Trampove unutrašnje politike. Međutim, predsednička ovlašćenja u spoljnoj politici ostaju velika, a upravo bi ona mogla postati glavno sredstvo za ostvarivanje ambicija tokom preostale dve godine vlasti.
Britanski Ekonomist upozorava da bi Tramp, koji ima 80 godina, mogao postati još nepredvidljiviji nego ranije. Njegova dosadašnja politika prema Venecueli, Grenlandu i Iranu već je pokazala spremnost na agresivne poteze. Posle izbornog neuspeha takvo ponašanje moglo bi da dobije još radikalniji oblik.
Posebnu zabrinutost izazivaju nedovršeni poslovi u Iranu i na Kubi. Dalja eskalacija mogla bi da uvuče Sjedinjene Države u još ozbiljnije sukobe na Bliskom istoku i u Latinskoj Americi. Istovremeno, Trampovo nastojanje da sa velikim silama pregovara o podeli sfera uticaja otvara sasvim drugačiju mogućnost, koja bi naročito mogla da pogodi Ukrajinu.
Američki predsednik već godinama insistira na svojim diplomatskim sposobnostima. Obećavao je da može da okonča sukob u Ukrajini za samo jedan dan, a na mitingu 1. novembra izjavio je čak da bi rat u Vijetnamu dobio za nedelju dana. Neuspeh u rešavanju sadašnjeg sukoba sa Iranom predstavlja ozbiljan udarac njegovoj predstavi o sopstvenoj sposobnosti da brzo rešava međunarodne krize.
U takvim okolnostima Ukrajina bi mogla postati sledeći veliki spoljnopolitički izazov. Tramp je više puta optuživao Kijev za izbijanje sukoba, kritikovao ukrajinske udare na ruske rafinerije i javno ponižavao ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog.
Ipak, američka politika do sada nije podrazumevala potpuno napuštanje Kijeva. Razmena obaveštajnih podataka nastavljena je, kao i isporuke američkog naoružanja preko evropskih država. Kada su američki pregovarači u novembru 2025. predstavili mirovni plan od 28 tačaka, državni sekretar Marko Rubio i evropski saveznici intervenisali su kako bi iz njega uklonili najspornije odredbe.
Sada se, međutim, pojavljuje mogućnost znatno oštrijeg zaokreta. Ukoliko Tramp zaključi da su ukrajinski napadi na rusku naftnu infrastrukturu doprineli poskupljenju goriva u Americi i svetu, a time i porazu republikanaca, mogao bi da odgovornost za sopstveni politički neuspeh prebaci na Zelenskog.
Takav razvoj događaja mogao bi da pokrene mnogo agresivniju kampanju pritiska na Kijev, sa ciljem da ukrajinsko rukovodstvo prihvati uslove Moskve. Kao primer Trampovog reagovanja na osećaj izdaje navodi se 2020. godina, kada je oštro napao Kinu, smatrajući da ga je Peking obmanuo u vezi sa širenjem koronavirusa.
Prvi ozbiljniji pokazatelji njegovih namera mogli bi da se pojave već 18. i 19. novembra. Tada je predviđena Trampova poseta Kini radi učešća na međunarodnom samitu koji organizuje kineski predsednik Si Đinping, a na kojem se očekuje i ruski predsednik Vladimir Putin.
U evropskim prestonicama postoji bojazan da bi trojica lidera mogla da razgovaraju o budućnosti Ukrajine bez neposrednog učešća Kijeva i Brisela. Eventualni dogovor Vašingtona, Moskve i Pekinga otvorio bi pitanje položaja evropskih saveznika u novom odnosu snaga.
Za Putina bi takva situacija mogla da predstavlja izuzetnu priliku. Tramp je poslednjih meseci pokazivao spremnost na ustupke Rusiji, zbog čega bi ruski predsednik mogao da proceni da više neće imati tako popustljivog američkog sagovornika.
Ipak, Moskva ne mora da žuri. Putin polazi i od procene da vreme radi u korist Rusije, odnosno da bi evropska podrška Ukrajini mogla postepeno da slabi. Zbog toga bi njegova odluka o eventualnom sporazumu zavisila ne samo od Trampovih ponuda već i od očekivanog razvoja situacije u Evropi.
Ozbiljnu prepreku predstavljala bi nova demokratska većina u Kongresu. Demokrate bi mogle da otežavaju ili blokiraju pokušaje američkog predsednika da Moskvi ponudi dodatne ustupke, naročito ukoliko bi predloženi sporazum izazvao sumnje u korupciju ili pogodovanje pojedinim interesima.
Pored Rusije i Kine, dodatnu neizvesnost unosi Trampovo nastojanje da uspostavi bliskije odnose sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom. Takav pristup mogao bi da utiče i na američku nuklearnu politiku, koja predstavlja jedno od najosetljivijih pitanja međunarodne bezbednosti.
Postoji i problem unutar same predsedničke administracije. Tokom završne faze mandata Tramp bi mogao da ostane bez dela iskusnih saradnika koji bi mu pomagali u kriznim situacijama. Njegova sklonost naglim promenama političkog pravca dodatno komplikuje procene budućih odluka.
Ruski novinar Grigorij Tarasenko ukazuje na posebno opasnu kombinaciju okolnosti: predsednik sa oslabljenom unutrašnjom podrškom i dalje raspolaže ogromnim spoljnopolitičkim ovlašćenjima, uključujući kontrolu nad američkim nuklearnim arsenalom.
Tramp se tako približava periodu koji američka politika naziva fazom „hrome patke“, kada predsednik gubi deo političkog uticaja zbog približavanja kraja mandata. Ali ograničavanje njegovih mogućnosti unutar SAD ne znači i slabljenje sposobnosti da donosi odluke koje neposredno utiču na druge države.
Zato se tokom preostale dve godine mogu očekivati nagli diplomatski manevri, nepredvidljive inicijative i pokušaji ostvarivanja velikih međunarodnih sporazuma. Takvi potezi ne moraju doneti rezultate kojima se Tramp nada, ali bi mogli značajno da promene odnose između Vašingtona, Moskve, Pekinga i evropskih saveznika.
