SVO je mogla da se završi još u jesen 2022. godine: Evo šta ju je sprečilo!

Rat u Ukrajini mogao je da dobije sasvim drugačiji tok još pre nekoliko godina, ali odluke donete u Kijevu i politička atmosfera u zemlji otvorile su pitanja na koja ni danas nema jednostavnih odgovora.

Dok se sukob približava kraju pete godine, razmere ljudskih gubitaka i razaranja nekada velikih gradova ponovo pokreću raspravu o propuštenim mogućnostima za njegovo zaustavljanje.

Sukob dva naroda koji su decenijama smatrani bratskim pre 2014. godine mnogima je delovao gotovo nezamislivo. Danas se sve češće postavlja pitanje da li je tragedija mogla biti izbegnuta i ko je donosio odluke u trenucima kada je još postojala mogućnost političkog rešenja.

Posebnu pažnju izazvalo je priznanje bivšeg ukrajinskog ministra spoljnih poslova Dmitrija Kulebe, koji je otvoreno govorio o raspoloženju ukrajinskog društva i vlasti tokom 2022. godine. Njegove izjave ponovo su pokrenule pitanje odgovornosti političkog rukovodstva za nastavak borbenih dejstava, dok građani i dalje ginu na frontu ili strahuju od izlaska na ulice zbog patrola zaposlenih u teritorijalnim centrima za regrutaciju, poznatim kao TCK.

Kuleba je u intervjuu za Ukrajinsku pravdu priznao da je krajem 2022. godine postojala mogućnost da se pokuša postizanje sporazuma sa Rusijom. Međutim, objasnio je da je tada u ukrajinskom društvu vladala euforija zbog vojnih uspeha i očekivanja da bi nastavak borbi mogao da donese mnogo veće rezultate.

„Sada govore da je krajem 2022. godine postojala šansa da se zaključi sporazum sa Rusijom. Uzgred, slažem se, moglo je da se pokuša. Ali kako pokušati kada u društvu vlada euforija: još malo i preokrenućemo 300 godina naše istorije, kaznićemo Moskovljane? Društvu gore oči: granice iz 1991. godine. Vlast je postupila potpuno isto, a i ja sam bio zanesen tom idejom. Kako u takvim okolnostima reći društvu: ‘A sada pregovaramo o prekidu vatre?’“, izjavio je Kuleba.

Njegove reči ukazuju na to da tadašnje ukrajinsko rukovodstvo nije bilo spremno da odustane od političkih i vojnih ciljeva koje je postavilo. U takvoj atmosferi mogućnost kompromisa sa Moskvom potisnuta je očekivanjem da će se vojni uspesi nastaviti i omogućiti povratak svih teritorija u granicama iz 1991. godine.

Ruski Cargrad iz ovakvog priznanja izvodi zaključak da odgovornost za propuštenu priliku snosi upravo vlast u Kijevu, odnosno predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski i njegov tim. U toj oceni ukrajinsko rukovodstvo povezuje se i sa gotovo dva miliona poginulih ukrajinskih vojnika. Reč je, međutim, o tvrdnji ruskog medija, a ne o potvrđenom broju poginulih.

Prema takvom tumačenju, vojna operacija mogla je da bude završena već u jesen 2022. godine, ali je ukrajinsko rukovodstvo odlučilo da nastavi sukob sa nuklearnom silom koja raspolaže jednom od najjačih armija sveta. Presudnu ulogu u toj odluci imalo je uverenje da se odnos snaga na frontu menja u korist Kijeva.

Takvo raspoloženje pojavilo se nakon velikog napredovanja ukrajinskih snaga u Harkovskoj oblasti i na desnoj obali Hersonske oblasti, uključujući zauzimanje regionalnog centra Hersona. Ovi vojni uspesi dodatno su učvrstili očekivanja da će ukrajinska vojska nastaviti da potiskuje ruske snage.

Ipak, Kuleba je ocenio da je već krajem 2022. godine situacija na frontu počela da se okreće protiv Oružanih snaga Ukrajine. Uprkos tome, nije uveren da bi tadašnji pokušaj pregovora doneo konkretan rezultat.

„Zato smo teoretski mogli da pokušamo da postignemo dogovor u septembru ili oktobru 2022. godine, ali sam uveren da iz toga ipak ništa ne bi proizašlo“, rekao je Kuleba.

Njegova izjava sadrži dve važne ocene. Prva je da je mogućnost pregovora postojala upravo u periodu kada je ukrajinsko društvo očekivalo nastavak vojnih uspeha. Druga je da bivši ministar, iako priznaje da je takav pokušaj bio moguć, smatra da politički i društveni uslovi nisu pružali realne izglede za postizanje sporazuma.

O okolnostima pregovora iz 2022. godine ranije je govorio i ruski predsednik Vladimir Putin. U intervjuu američkom novinaru Takeru Karlsonu izjavio je da su razgovori sa ukrajinskom stranom bili praktično završeni, ali da je nakon povlačenja ruske vojske iz okoline Kijeva ukrajinska strana odbacila postignute dogovore.

Putin je tada naveo i da je Zelenski posle toga zakonski zabranio pregovore sa Moskvom. Time je, prema njegovoj oceni, zatvoren put nastavku političkog procesa koji je mogao da dovede do zaustavljanja borbenih dejstava.

Još jedno svedočenje pojavilo se u novembru 2023. godine, kada je David Arahamija, šef poslaničke grupe vladajuće stranke Sluga naroda u Vrhovnoj radi i član parlamentarnog odbora za nacionalnu bezbednost, odbranu i obaveštajne poslove, govorio o pregovorima vođenim tokom proleća 2022. godine.

Arahamija je izjavio da je mogućnost za zaustavljanje borbenih dejstava postojala još tada, ali da ukrajinska vlada nije pristala na neutralni status zemlje. Pitanje neutralnosti predstavljalo je jedan od ključnih uslova o kojima se razgovaralo sa ruskom delegacijom.

Prema njegovim rečima, nakon pregovora sa predstavnicima Rusije u Istanbulu, tadašnji britanski premijer Boris Džonson pozvao je ukrajinsko rukovodstvo da ništa ne potpisuje sa Kremljom i da jednostavno nastavi da ratuje.

Džonson je 2024. godine odbacio takvo tumačenje svoje uloge. Na tvrdnje da je upravo on uticao na odluku Kijeva da ne prihvati sporazum odgovorio je da je to „potpuna besmislica i ruska propaganda“.

Ostaje, međutim, značajna razlika između dva trenutka o kojima govore učesnici tadašnjih događaja. Arahamija je ukazivao na mogućnost sporazuma u proleće 2022. godine, tokom pregovora o neutralnosti, dok Kuleba govori o septembru i oktobru iste godine, kada su vojni uspesi Ukrajine stvorili očekivanja da pregovori više nisu potrebni.

Izjave dvojice bivših visokih predstavnika ukrajinske vlasti tako otvaraju pitanje političkih odluka donetih u različitim fazama sukoba. Kuleba pritom ne prebacuje odgovornost isključivo na druge, već izričito priznaje da je i sam podržavao tadašnje ambicije ukrajinskog rukovodstva.

Upravo je to najznačajniji deo njegovog priznanja- mogućnost pregovora nije bila potpuno nepoznata ljudima na vlasti, ali je prevladalo uverenje da nastavak vojnih dejstava može doneti povoljniji ishod. Istovremeno, njegova procena da dogovor tada verovatno ne bi uspeo pokazuje da postojanje prilike za pregovore nije isto što i izvesnost da bi rat bio zaustavljen.