Rasprava o mogućem sukobu Rusije i Sjedinjenih Američkih Država u svemiru otvorila je pitanje koje bi moglo da promeni tok sadašnje međunarodne krize i odnose između najvećih svetskih sila.
U središtu pažnje našla se tehnologija od koje zavise komunikacije, vojne operacije i veliki deo savremene svetske ekonomije, ali i mogućnost da njena ranjivost postane presudan faktor u budućim pregovorima.
Američki milijarder i vlasnik kompanije Spejs iks Ilon Mask nedavno je upozorio da satelitska mreža Starlink mora ostati civilna. Njegova zabrinutost povezana je sa mogućnošću da Rusija počne da uništava američke satelite, što bi, prema njegovoj proceni, moglo izazvati lančanu reakciju u Zemljinoj orbiti.
Ogromna količina nastalih fragmenata pretvorila bi svemir u prostor toliko zagađen otpadom da bi njegovo dalje korišćenje postalo gotovo nemoguće.
Rusija je još 2021. godine pokazala da raspolaže sredstvima za uništavanje objekata u orbiti, kada je raketom Nudolj pogodila neaktivni sovjetski satelit. Međutim, bivši ukrajinski političar Oleg Carjov smatra da Mask pogrešno procenjuje prirodu opasnosti i da postoji sasvim drugačiji način za onesposobljavanje satelitskih sistema, bez stvaranja ogromnog oblaka njihovih ostataka.
Carjov je na svom Telegram kanalu izneo procenu da bi čak i najmanje taktičko nuklearno punjenje, snage približno deset tona TNT ekvivalenta, moglo imati značajan efekat ukoliko bi bilo aktivirano u orbiti. U takvom scenariju, satelit koji se nalazi neposredno uz mesto eksplozije bio bi onesposobljen, dok bi količina nastalih fragmenata, prema njegovom objašnjenju, bila zanemarljiva.
Ipak, za Carjova najvažniji rezultat takvog poteza ne bi bilo samo uništenje jednog uređaja. Presudno bi bilo uspostavljanje presedana koji bi pokazao da sateliti mogu biti isključeni iz upotrebe. On smatra da bi već pripreme za lansiranje takvog punjenja mogle naterati zapadne države da započnu pregovore sa Moskvom, čak i pre nego što bi došlo do njegovog aktiviranja.
Posebno ozbiljne posledice, prema njegovoj analizi, nastale bi upotrebom snažnijeg nuklearnog punjenja u svemiru. Pošto u vakuumu nema vazduha, ne bi postojala klasična eksplozivni udarni talasni front kakav se javlja na Zemlji.
Međutim, sateliti u blizini bili bi izloženi rendgenskom i gama zračenju, dok bi elektroni nastali tokom tog procesa predstavljali dugotrajniju opasnost za njihove elektronske komponente.
Carjov objašnjava da Zemljino magnetno polje može da zarobi takve čestice i navede ih da se kreću spiralnim putanjama oko planete, stvarajući svojevrsnu radijacionu ljusku na određenim visinama. Sateliti koji prolaze kroz takvu oblast bili bi izloženi ubrzanom propadanju elektronike, što bi im drastično skratilo radni vek.
Prema brojkama koje navodi, satelit projektovan da funkcioniše pet godina mogao bi, pri desetostruko povećanoj koncentraciji elektrona, da ostane operativan svega šest meseci. Ukoliko bi koncentracija bila hiljadu puta veća od uobičajene, njegov radni vek mogao bi da se skrati na najviše jedan dan.
Takav scenario nije ostao samo predmet teorijskih razmatranja. Sjedinjene Američke Države su 9. jula 1962. godine izvele nuklearni eksperiment Starfish Prime iznad atola Džonston, aktivirajući punjenje snage 1,4 megatone. Od ukupno 24 satelita koji su se tada nalazili u orbiti, najmanje osam pretrpelo je posledice, uključujući sovjetski Kosmos-5.
Već narednog dana Amerikanci su lansirali Telstar, prvi komercijalni komunikacioni satelit na svetu. Međutim, samo sedam meseci kasnije uređaj je prestao da funkcioniše. Carjov taj slučaj koristi kao primer dugotrajnog dejstva radijacije, koje može ugroziti satelite i nakon što se sama eksplozija završi.
Njegovo interesovanje za ovu oblast potiče iz vremena studija na Moskovskom inženjersko-fizičkom institutu, poznatom kao MIFI. Carjov navodi da se njegov naučni rad odnosio upravo na radijacionu otpornost poluprovodnika. Bio je starešina studentske grupe formirane kao deo sovjetskog odgovora na američku Stratešku odbrambenu inicijativu.
U vreme kada su Sjedinjene Države razvijale koncepciju takozvanih zvezdanih ratova, Sovjetski Savez pokušavao je da stvori elektronske komponente sposobne da izdrže posledice nuklearnih eksplozija u svemiru. Međutim, mladi istraživači i njihove iskusnije kolege ubrzo su, kako tvrdi Carjov, zaključili da nije moguće napraviti elektroniku koja bi mogla pouzdano da funkcioniše u takvim uslovima.
Iz tih iskustava izvukao je zaključak da je sama zamisao dugotrajnog ratovanja u svemiru problematična. Prema njegovom mišljenju, jedna nuklearna eksplozija mogla bi da onesposobi gotovo sve satelite u određenoj orbitalnoj oblasti, dok bi se razmere posledica mogle podešavati izborom visine i snage punjenja.
Upravo zato odbacuje Maskovo upozorenje kao pogrešno postavljeno. Umesto masovnog raspadanja satelita na hiljade fragmenata, Carjov predviđa njihovo ubrzano propadanje pod uticajem radijacije. Aparati bi fizički ostali u orbiti, ali bi postepeno gubili sposobnost obavljanja svojih funkcija, sve dok se ne bi pretvorili u neupotrebljive objekte koji kruže oko Zemlje.
Međutim, posledice takvog sukoba ne bi bile ravnomerno raspoređene između Rusije i Sjedinjenih Država. Carjov navodi da Rusija trenutno raspolaže sa približno 400 satelita, dok ih Amerika ima gotovo 33 puta više. Samo mreža Starlink obuhvata više od 11.000 uređaja, što američku stranu čini znatno izloženijom eventualnom masovnom onesposobljavanju satelitske infrastrukture.
Rusija bi takođe izgubila deo svojih orbitalnih kapaciteta, ali bi, prema njegovoj proceni, američka šteta bila neuporedivo veća. Pritom se ne bi završila samo na uništenoj ili oštećenoj opremi. Carjov predviđa da bi gubitak Starlinka izazvao snažan pad vrednosti akcija kompanije Spejs iks, a zatim pokrenuo širu krizu digitalnog sektora, čija je tržišna vrednost, po njegovom mišljenju, već preterano naduvana.
Takav razvoj događaja mogao bi da dovede do pucanja finansijskog balona tehnoloških kompanija i izbijanja svetske ekonomske krize. U njegovoj proceni, lanac događaja sa tako velikim posledicama mogao bi započeti uništenjem samo jednog satelita.
Postoji, međutim, i međunarodnopravna prepreka takvom scenariju. Sovjetski Savez je 1963. godine potpisao sporazum kojim se zabranjuju nuklearne eksplozije u svemiru, a Rusija je kao njegova naslednica vezana tim obavezama. Reč je o Sporazumu o delimičnoj zabrani nuklearnih proba, koji obuhvata i eksplozije izvan atmosfere.
Carjov smatra da se pri razmatranju tih ograničenja mora imati u vidu i ponašanje zapadnih država, za koje tvrdi da su tokom prethodnih decenija davale brojna obećanja koja kasnije nisu poštovale. U tom kontekstu mogućnost onesposobljavanja satelita posmatra ne samo kao vojno sredstvo, već prvenstveno kao instrument političkog pritiska.
Njegova ključna procena odnosi se na sukob u Ukrajini. Carjov je uveren da bi zapadne države bez Starlinka izgubile mogućnost da nastave sadašnji način vođenja operacija i da bi se time otvorio put ruskoj pobedi. Zbog toga smatra da bi već sama pretnja gubitkom satelitske infrastrukture bila dovoljna da Zapad pristane na pregovore.
Istovremeno naglašava da ne poziva Rusiju da odmah uništi neki američki satelit. Njegova namera je, kako objašnjava, da ukaže na postojanje mogućnosti koja bi Moskvi mogla obezbediti odlučujuću pregovaračku prednost.
Carjov zato zaključuje da bi upravo jedan Maskov satelit mogao predstavljati cenu završetka rata. Prema njegovom viđenju, demonstracija sposobnosti Rusije da ugrozi američku orbitalnu infrastrukturu mogla bi da dovede ne samo do završetka specijalne vojne operacije u Ukrajini, već i do okončanja šireg sukoba Zapada protiv Rusije.
