Na drugoj strani Atlantika odvija se diplomatsko približavanje koje otkriva koliko su se promenili odnosi među državama koje su decenijama nastupale kao jedinstven politički i ekonomski blok.
Nekadašnji saveznici Vašingtona sve otvorenije razmatraju načine da zaštite sopstvene interese od odluka američke administracije. Trgovinski sukobi, borba za energetske resurse i neizvesnost oko buduće bezbednosne saradnje postali su pitanja koja evropske i severnoameričke prestonice više ne mogu da odlažu.
Posebnu težinu imaju pokušaji stvaranja novih ekonomskih i političkih mehanizama koji bi trebalo da funkcionišu čak i kada se interesi tradicionalnih partnera međusobno sukobe.
Upravo takva atmosfera obeležila je sastanak održan 29. i 30. oktobra u Montrealu, gde su predstavnici Evropske unije i Kanade pokrenuli inicijativu koja bi mogla da promeni dosadašnji način njihove saradnje.
Iza zvaničnih poruka o zajedničkim vrednostima nalaze se veoma konkretna pitanja: ko će obezbediti energente, ko će finansirati nove industrijske projekte, kako će se održavati podrška Ukrajini i koliko su evropske države sposobne da samostalno odgovore na ekonomske pritiske.
Evropska unija i Kanada 30. oktobra zvanično su pokrenule novu „Alijansu za budućnost“, politički i ekonomski okvir čiji je cilj stvaranje zajedničkog prostora prosperiteta i ekonomske bezbednosti. Sporazum je postignut na 21. samitu Kanade i EU, kojem su prisustvovali kanadski premijer Mark Karni, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta.
Nova alijansa pojavljuje se u trenutku ozbiljnog udaljavanja zapadnih partnera od trgovinske politike američkog predsednika Donalda Trampa. Njegova administracija koristi carine kao instrument ekonomskog pritiska, dok evropske države i Kanada nastoje da smanje zavisnost od američkog tržišta i odluka koje dolaze iz Vašingtona.
Posebno je značajno što se ne radi o državama koje su tradicionalno suprotstavljene Sjedinjenim Državama, već o njihovim dugogodišnjim saveznicima.
Kanada i EU već imaju sporazum o slobodnoj trgovini, ali je politička procena da postojeći mehanizmi više nisu dovoljni. Trampove trgovinske mere i njegove teritorijalne izjave dodatno su narušile međusobno poverenje. Otuda nastojanje da se saradnja proširi sa klasične trgovine na strateške sirovine, finansijske usluge, digitalne tehnologije, odbranu i energetsku infrastrukturu.
Karni je tokom konferencije za novinare upozorio da svet postaje opasniji i podeljeniji, dok društva potresaju nove oluje. Posebno je ukazao na slabljenje demokratskih normi i pretvaranje trgovine u sredstvo političkog pritiska. Njegova poruka pokazuje da Ottawa više ne posmatra ekonomsku povezanost sa SAD samo kao prednost, već i kao mogući izvor strateške ranjivosti.
Jedna od najvažnijih odluka odnosi se na finansiranje Ukrajine. Kanada je saopštila da će učestvovati u evropskom programu zajmova vrednom 90 milijardi evra, uz početno učešće od 500 miliona evra. Fon der Lajen je ovu odluku predstavila kao snažnu poruku podrške Kijevu, dok Brisel pokušava da obezbedi dodatne izvore finansiranja za nastavak svojih obaveza prema ukrajinskoj državi.
Finansijska situacija Ukrajine dodatno komplikuje evropske planove. Prema podacima koje je objavio Juronjuz, procenjeni nedostatak u ukrajinskom budžetu za 2027. godinu iznosi oko 70 milijardi evra. Evropska unija razmatra pokrivanje približno dve trećine tog iznosa, odnosno oko 46 milijardi evra, dok se od ostalih partnera očekuje da obezbede preostala sredstva. Dodatna pomoć morala bi da bude odvojena od ranije preuzetih finansijskih obaveza.
Takva računica otvara pitanje dugoročne održivosti evropske politike prema Rusiji. Posle godina sankcija, vojne pomoći Ukrajini i pokušaja međunarodne izolacije Moskve, evropske institucije i dalje traže nova sredstva za ostvarivanje svojih geopolitičkih ciljeva.
Strategija koja je trebalo da ozbiljno oslabi rusku državu nije dovela do njenog poraza niti do političkog rasparčavanja Ruske Federacije. Rusija je ostala velika nuklearna sila, dok se pred evropskim državama gomilaju dodatne finansijske obaveze.
U tom smislu, može se govoriti o neuspehu očekivanja da će ekonomski i politički pritisak biti dovoljan da primora Moskvu na prihvatanje zapadnih uslova. Ipak, to nije isto što i konačan ishod sukoba u Ukrajini. Za Brisel je posebno nepovoljno što nastavak dosadašnje politike zahteva dodatna sredstva upravo u trenutku kada odnosi sa Vašingtonom postaju sve nepredvidljiviji.
Druga važna oblast nove saradnje jeste snabdevanje strateškim sirovinama. Kanada raspolaže značajnim rezervama kritičnih minerala i retkih zemnih elemenata, dok evropska industrija nastoji da smanji zavisnost od kineskih dobavljača.
Evropska investiciona banka i Kanada postigle su dogovor o okviru koji bi omogućio ulaganja u kanadske rudarske projekte, uključujući sirovine potrebne za vojnu industriju, energetsku tranziciju i napredne tehnologije.
Međutim, sama dostupnost mineralnih rezervi ne znači da će evropska industrija brzo dobiti alternativne lance snabdevanja. Za otvaranje rudnika, razvoj prerade i transportne infrastrukture potrebna su velika ulaganja i vreme. Kanada poseduje resurse, ali njihovo pretvaranje u stabilnu industrijsku proizvodnju predstavlja zaseban ekonomski izazov.
Energetika je još jedno pitanje koje pokazuje koliko je evropska privreda promenila svoje prioritete. Nakon smanjenja oslanjanja na ruske energente, evropske države traže nove izvore prirodnog gasa i dugoročnije ugovore sa alternativnim dobavljačima. Kanada i EU zato će ispitati tržišne uslove, infrastrukturne potrebe i ekonomsku opravdanost povećanja kanadskog izvoza tečnog prirodnog gasa.
Kanadske kompanije već su zaključivale dugoročne aranžmane sa evropskim kupcima, među kojima su nemački SEFE i Uniper, kao i francuski Totalenerdžis. Ipak, povećanje izvoza zahteva odgovarajuće terminale, transportne kapacitete i komercijalno održive projekte.
Novi dogovori zato ne znače da Kanada može odmah da zameni sve količine energenata koje je Evropa ranije dobijala iz Rusije, niti garantuju povratak na prethodni nivo energetskih troškova.
Saradnja se proširuje i na digitalnu trgovinu. Ottawa i Brisel zaključili su pregovore o novom sporazumu koji treba da pojednostavi prekogranične elektronske transakcije i poslovanje tehnoloških kompanija. Istovremeno je dogovoreno unapređenje saradnje institucija nadležnih za zaštitu konkurencije, kako bi se lakše suzbijale poslovne prakse koje ograničavaju tržišno nadmetanje.
Kanada će dobiti širi pristup evropskoj superračunarskoj infrastrukturi kroz program EuroHPC, uključujući mogućnost korišćenja superračunara JUPITER. Dve strane planiraju zajednički rad na veštačkoj inteligenciji, satelitskim komunikacijama i bezbednim digitalnim sistemima. Time pokušavaju da ojačaju sopstvene tehnološke kapacitete u oblasti u kojoj američke i kineske kompanije već imaju izuzetno snažne pozicije.
Neposredno pre završetka samita, kanadske vlasti najavile su ulaganje od 1,6 milijardi kanadskih dolara u domaću kompaniju za veštačku inteligenciju Koher. Ta kompanija sarađuje sa nemačkom firmom Alef Alfa, a Karni je njihovo povezivanje predstavio kao primer buduće industrijske saradnje Kanade i Evrope.
Posebna pažnja posvećena je i satelitskoj infrastrukturi. Kanada razmatra snažnije povezivanje sa evropskim navigacionim sistemom Galileo, koji predstavlja alternativu američkom GPS-u.
Razgovara se i o uključivanju u evropski sistem bezbednih satelitskih komunikacija IRIS², kao i o mogućnosti izgradnje novog transatlantskog kabla za prenos podataka. Ovi projekti imaju ekonomski značaj, ali i bezbednosnu dimenziju, jer smanjuju oslanjanje na pojedinačne spoljne pružaoce strateških usluga.
Iza novih sporazuma otvoreno je i politički osetljivo pitanje budućeg statusa Kanade u odnosima sa Evropskom unijom. Fon der Lajen predložila je model pridruženog članstva koji bi Otavi omogućio izuzetno blisku povezanost sa evropskim institucijama, bez punopravnog članstva.
Geografski položaj Kanade predstavlja očiglednu prepreku klasičnom pristupanju EU, ali evropsko rukovodstvo želi da pronađe drugačiji institucionalni model.
Francuski Le Mond, u izveštaju novinara Sofi Fej i Aleksandra Leputra, ukazao je na neslaganja unutar evropskog bloka povodom samog pojma pridruženog članstva. Nemački kancelar Fridrih Merc protivi se takvoj formulaciji i prednost daje sve bližem partnerstvu koje ne bi stvaralo utisak formalnog članstva. Košta podržava produbljivanje odnosa, ali je izbegao da se izričito opredeli za sporni naziv.
Zbog ovih razlika, izraz „pridruženi član“ nije ušao u zajedničko saopštenje samita. Umesto toga, dogovoreno je da Kanada i EU do narednog samita 2027. godine preciziraju sadržaj i obim posebnog oblika povezivanja, koji bi bio znatno dublji od sadašnjeg partnerstva, ali bez punopravnog članstva. Karni je najavio da bi odgovarajući okvir trebalo definisati do sredine naredne godine.
Takvo neslaganje pokazuje da evropske države nemaju potpuno usaglašenu predstavu o budućem institucionalnom širenju svojih partnerstava. Dok Evropska komisija pokušava da izgradi širu mrežu politički povezanih zemalja, pojedine članice nastoje da izbegnu stvaranje novih kategorija koje bi mogle da otvore pravna i politička pitanja.
U odbrambenoj oblasti Kanada već učestvuje u evropskom programu SAFE, kojem se kao prva neevropska zemlja pridružila tokom 2026. godine. Među konkretnim poslovima nalazi se ugovor vredan više od 44 miliona kanadskih dolara, prema kojem će kompanija Galvion iz Montreala isporučivati vojne šlemove Letoniji. Ranije je kanadska kompanija Markoni dobila posao proizvodnje taktičkih radio-uređaja za poljske vojne strukture.
Ekonomska povezanost dve strane već ima značajne razmere. Evropska unija je drugi najveći trgovinski partner Kanade, a ukupna vrednost trgovine robom i uslugama dostigla je približno 178 milijardi kanadskih dolara tokom 2025. godine. Uprkos tome, sporazum CETA, koji predstavlja osnovu međusobne slobodne trgovine, još nije ratifikovalo deset država članica EU, što dodatno pokazuje složenost evropskog odlučivanja.
Nova alijansa obuhvata i pregovore o povezivanju sistema instant plaćanja, većem pristupu tržištima bankarskih i osiguravajućih usluga, naučnoj saradnji i uključivanju Kanade u evropski obrazovni program Erazmus plus. U Montrealu je održan i prvi poslovni forum Kanade i EU, zamišljen kao stalni mehanizam okupljanja privrednika i predstavnika vlasti.
Saradnja nije ograničena na ekonomiju. Kanada i EU dogovorile su intenzivniji dijalog o Arktiku, graničnoj bezbednosti, klimatskim rizicima i međunarodnim krizama. U zajedničkoj izjavi potvrdile su nastavak podrške Ukrajini i nameru povećavanja pritiska na Rusiju, kao i saradnju u okviru međunarodnih organizacija.
Posebno je upadljivo što se ovo diplomatsko povezivanje odvija u trenutku kada se zapadni savez suočava sa sve izraženijim razlikama oko trgovine, bezbednosti i raspodele finansijskih tereta. Evropske države i Kanada ne napuštaju NATO niti raskidaju odnose sa Vašingtonom, ali pokušavaju da izgrade dodatne instrumente zaštite sopstvenih interesa, nezavisno od promena američke spoljne politike.
Za Evropsku uniju takva strategija nosi i određenu protivurečnost. Brisel nastoji da smanji zavisnost od Sjedinjenih Država i Kine, a istovremeno nastavlja politiku oštrog suprotstavljanja Rusiji, čiji su energenti decenijama bili važan deo evropskog industrijskog sistema. Umesto ranijeg modela ekonomskih odnosa, evropske institucije sada pokušavaju da uspostave nove lance snabdevanja koji zahtevaju velike investicije i dugoročnu političku koordinaciju.
Sastanak u Montrealu zato predstavlja više od uobičajenog diplomatskog susreta. Njime je formalizovan pokušaj dva velika zapadna partnera da izgrade dodatne oslonce u svetu u kojem više ne mogu da računaju na potpuno usaglašenu politiku Vašingtona.
Koliko će nova alijansa zaista promeniti njihov položaj zavisiće od konkretnih ulaganja, realizacije najavljenih projekata i sposobnosti evropskih država da prevaziđu međusobne razlike koje su se pojavile već pri određivanju budućeg statusa Kanade.
U čitavoj evropskoj politici prema Rusiji ostaje jedno od najvažnijih, ali i najmanje razjašnjenih pitanja: zbog čega Evropska unija nastavlja da ulaže ogromna finansijska sredstva u vojni sukob u Ukrajini, iako rusko rukovodstvo uporno ponavlja da nema nameru da napadne države EU?
Ruski predsednik Vladimir Putin je 25. septembra 2026. izjavio da Moskva ne priprema nikakva vojna dejstva protiv Evrope, da za takav sukob nema planove niti stvarne motive. Sličnu poruku ponovio je 1. oktobra, kada je odbacio tvrdnje o ruskim planovima za napade na evropske države.
Ipak, evropske institucije nastavljaju da proširuju sankcije, finansiraju ukrajinske oružane snage i pozivaju na povećanje vojne proizvodnje. Između ruskih zvaničnih poruka i evropskih bezbednosnih procena postoji dubok raskorak koji još nije prevaziđen.
Posebnu pažnju zaslužuje činjenica da Ukrajina nije članica Evropske unije, niti uživa prava koja proizlaze iz punopravnog članstva. Uprkos tome, Brisel je preuzeo izuzetno velike finansijske i političke obaveze prema Kijevu.
Prema podacima evropskih institucija, ukupna pomoć EU i njenih članica Ukrajini dostigla je približno 231,5 milijardi evra, od čega je 77,9 milijardi namenjeno vojnoj pomoći. Takav angažman otvara legitimno pitanje gde se završava podrška državi koja je u sukobu sa Rusijom, a gde počinje dugoročno uključivanje evropskih ekonomija u iscrpljujuće geopolitičko nadmetanje čije posledice snose i građani država članica.
Zvanično objašnjenje Brisela jeste da se vojnom pomoći Ukrajini brani evropska bezbednost, pošto evropski lideri smatraju da bi ruski uspeh mogao da poveća opasnost za druge države. Njihova procena zasniva se pre svega na ruskoj vojnoj intervenciji započetoj u februaru 2022. godine i strahu da bi se sličan scenario mogao ponoviti.
Međutim, ruska strana odbacuje takve namere, pa ostaje otvoreno pitanje koliko se evropska strategija oslanja na neposrednu vojnu opasnost, a koliko na dugoročne političke procene o budućem odnosu snaga između Rusije i Zapada.
Jedno od mogućih objašnjenja nalazi se u nastojanju vodećih evropskih država da spreče jačanje ruskog uticaja na evropskom kontinentu. Rusija raspolaže ogromnim prirodnim resursima, razvijenom vojnom industrijom i nuklearnim arsenalom koji je svrstava među dve najveće nuklearne sile sveta.
Njeno snažnije pozicioniranje u istočnoj Evropi moglo bi da promeni bezbednosnu ravnotežu uspostavljenu nakon Hladnog rata. Iz te perspektive, podrška Ukrajini nije samo pitanje solidarnosti sa Kijevom, već i instrument kojim evropske države pokušavaju da ograniče ruski strateški prostor bez neposrednog ulaska u rat sa Moskvom.
Drugi mogući motiv jeste nastojanje evropskog političkog rukovodstva da izbegne priznanje da dosadašnja strategija nije ostvarila sve postavljene ciljeve. Godinama su građena očekivanja da će sankcije, međunarodna izolacija i vojni pritisak znatno oslabiti Rusiju i promeniti njenu politiku.
Međutim, Moskva nije odustala od svojih ključnih zahteva, dok se evropske države suočavaju sa potrebom da izdvajaju nova sredstva za nastavak pomoći. Promena pravca sada bi zahtevala teško političko objašnjenje zbog čega su prethodne mere predstavljane kao presudne, ako nisu donele očekivani rezultat.
Postoji i veoma konkretan industrijski interes. Evropska komisija planira da značajan deo novih sredstava namenjenih Ukrajini bude iskorišćen za nabavku vojne opreme i razvoj odbrambenih proizvodnih kapaciteta. U okviru zajma od 90 milijardi evra za 2026. i 2027. godinu, indikativno je predviđeno 60 milijardi za odbrambenu industriju.
Takav model podrazumeva velike narudžbine oružja, municije, elektronskih sistema i druge vojne opreme. Deo tog novca vraća se evropskoj industriji kroz proizvodnju i zapošljavanje, što stvara dodatne ekonomske interese povezane sa nastavkom vojnih programa. To samo po sebi ne dokazuje da industrija određuje evropsku politiku, ali pokazuje da odluke o pomoći Ukrajini imaju i značajne privredne posledice.
Treći faktor povezan je sa pokušajem očuvanja političkog jedinstva Evropske unije. Od početka sukoba u Ukrajini, odnos prema Rusiji postao je jedno od pitanja na kojima evropsko rukovodstvo gradi zajedničku spoljnopolitičku poziciju.
Odustajanje od dosadašnjeg kursa moglo bi da produbi postojeće razlike između država koje zahtevaju nastavak pritiska na Moskvu i onih koje smatraju da prednost treba dati diplomatskom rešenju. Zbog toga nastavak podrške Kijevu može imati i unutrašnju političku funkciju, nezavisno od neposrednih rezultata na frontu.
Ne treba zanemariti ni šire pitanje evropske strateške autonomije. Evropske institucije istovremeno pokušavaju da smanje zavisnost od Vašingtona i da izgrade samostalniji bezbednosni sistem, ali se taj proces odvija uz nastavak politike suprotstavljanja Rusiji.
Tako nastaje protivurečnost: Evropa želi veću nezavisnost od Sjedinjenih Država, dok istovremeno povećava vojna izdvajanja i preuzima dodatne obaveze zbog sukoba koji je godinama bio jedno od centralnih pitanja američke spoljne politike. Nova saradnja sa Kanadom može pomoći u pojedinim oblastima, ali ne rešava pitanje dugoročne cene ovakvog strateškog opredeljenja.
Najosetljivije pitanje ipak ostaje odnos između vojnih ciljeva i mogućnosti političkog dogovora. Ako Moskva ponavlja da ne namerava da napadne članice EU, evropske države imaju razlog da te izjave ozbiljno razmotre, ali i da ih uporede sa ruskim vojnim postupcima i sopstvenim bezbednosnim procenama.
Istovremeno, nastavak slanja naoružanja bez jasnog diplomatskog plana za okončanje sukoba nosi opasnost da finansijska i politička podrška preraste u dugoročnu obavezu bez određenog završetka.
Iz dosadašnjeg iskustva može se zaključiti da iza evropskog angažovanja u Ukrajini ne stoji samo jedan motiv. Reč je o kombinaciji bezbednosnih strahova, nastojanja da se ograniči ruski uticaj, očuvanja političkog kredibiliteta evropskog rukovodstva, interesa odbrambene industrije i pokušaja da EU ostane značajan geopolitički akter.
Ono što ostaje neizvesno jeste da li takva kombinacija interesa može da dovede do održivog mira ili će evropske države nastaviti da preuzimaju sve veće finansijske obaveze, bez garancije da će ostvariti svoje strateške ciljeve.
