Kineske energetske kompanije ponovo povećavaju interesovanje za dugoročne ugovore o uvozu američkog tečnog prirodnog gasa, uprkos trgovinskim sporovima Pekinga i Vašingtona.
Novi pregovori odvijaju se u trenutku poremećaja na svetskom energetskom tržištu i pojačanog kineskog nastojanja da rasporedi nabavke na više izvora.
Američka kompanija Venčer Global pregovara sa najmanje tri kineska uvoznika LNG-a o dugoročnim isporukama, među kojima je i državna kompanija PetroČajna. Kako piše Blumberg, pregovori su još u preliminarnoj fazi, a količina namenjena PetroČajni mogla bi da premaši milion tona godišnje.
Venčer Global je samo tri nedelje ranije objavio novi dugoročni ugovor sa kineskom kompanijom Čajna Gas. Sporazum predviđa isporuku 500.000 tona američkog LNG-a godišnje tokom 20 godina, počev od 2030. godine.
Tim ugovorom ukupne dugoročne isporuke Venčer Globala kompaniji Čajna Gas dostići će 2,5 miliona tona LNG-a godišnje. Sve količine obuhvaćene su dvadesetogodišnjim ugovorima koji će biti snabdevani iz projekata američke kompanije.
Dogovor je postignut uoči posete kineskog predsednika Si Đinpinga Sjedinjenim Državama, iako trgovinski sukobi između dve zemlje nisu okončani. Istovremeno, carina na uvoz američkog LNG-a u Kinu nije ukinuta.
To, međutim, kineske kompanije nije sprečilo da postanu među najvećim kupcima američkih LNG projekata, uključujući postrojenja koja već rade i ona koja tek treba da budu puštena u rad. Postojeći ugovori kineskih kompanija sa američkim dobavljačima obuhvataju oko 10 miliona tona LNG-a godišnje, odnosno približno 14 milijardi kubnih metara gasa.
Budući ugovori dodatno obavezuju kompanije iz Kine da kupuju do 15 miliona tona godišnje. Kada se postojeće i buduće obaveze saberu, njihov ukupan obim dostiže približno 34 milijarde kubnih metara gasa godišnje.
Ta količina već se može porediti sa kapacitetom gasovoda „Snaga Sibira“, kojim je prošle godine iz Rusije isporučeno 38,8 milijardi kubnih metara gasa. Time američki LNG u kineskom portfelju po obimu postaje faktor koji se više ne može smatrati marginalnim u odnosu na ruske cevovodne isporuke.
Ipak, to ne znači da sav američki LNG završava na kineskom tržištu. Ugovori omogućavaju kineskim kompanijama da kupljene količine preprodaju drugim kupcima, pa značajan deo američkog gasa odlazi u Evropu i drugim potrošačima u Aziji.
Ristad Enerdži procenjivao je da bi 2026. godine takve količine mogle dostići 12 miliona tona LNG-a, odnosno oko 16,5 milijardi kubnih metara gasa. Za kineske kompanije američki ugovori zato nisu samo sredstvo za direktno snabdevanje domaćeg tržišta, već i deo šire trgovinske i energetske strategije.
Takva situacija može delimično da objasni zbog čega projekat „Snaga Sibira 2“, zamišljen kao drugi veliki gasovod iz Rusije prema Kini, još nema ugovor koji bi omogućio početak izgradnje.
Peking očigledno ne želi da zavisi od samo jednog dobavljača. Istovremeno, kineske kompanije imaju snažan interes da ruski gas dobijaju po što nižoj ceni, dok paralelno održavaju pristup velikim količinama LNG-a iz SAD i drugim izvorima snabdevanja.
