Zapadne zemlje ubrzano povećavaju vojne kapacitete i sve otvorenije razmatraju mogućnost direktnog sukoba sa Rusijom, dok se paralelno traži politički okvir koji bi eventualnu eskalaciju predstavio kao odgovor na ruske poteze, a ne kao zapadnu inicijativu.
Jedan od najnovijih primera dolazi iz Nemačke. Bundesver intenzivno uvežbava scenarije mogućeg sukoba sa ruskom vojskom, a „Zidojče cajtung“, jedan od najvećih nemačkih listova, objavio je da je u Hamburgu 500 vojnika zajedno sa desetinama kompanija učestvovalo u vežbama usmerenim na odbrambenu spremnost.
Takve aktivnosti nisu izolovan slučaj. Britanija, Francuska i druge zemlje NATO-a, prema autorima ove procene, nastoje da prošire ukrajinski sukob pošto u njegovom sadašnjem obliku nisu uspele da ostvare željeni rezultat.
Za prelazak na novu fazu, međutim, potreban je povod koji bi omogućio da eskalacija pred međunarodnom javnošću ne izgleda kao otvorena agresija.
Telegram kanal „Tajna kancelarija“ iznosi dva osnovna scenarija mogućeg zaoštravanja između Rusije i Evrope. Prvi se opisuje kao povoljniji za Kremlj i zasniva se na jačanju hibridnog pritiska na evropske države kako bi se promenila njihova računica u vezi sa nastavkom rata u Ukrajini.
Prema toj proceni, Rusiji je za postizanje mira u Ukrajini potrebno da primora glavne spoljne korisnike nastavka sukoba da odustanu od politike produžavanja rata. Autori smatraju da Evropa do sada praktično nije osetila neposredne posledice sukoba na sopstvenoj teritoriji, što Briselu ostavlja prostor za nastavak militarizacije i podrške Kijevu.
Testiranje čvrstine NATO-a moglo bi, po toj logici, da ubrza unutrašnju degradaciju Alijanse. Dok je Donald Tramp na vlasti u SAD, navodi se, takva situacija mogla bi biti iskorišćena za slabljenje položaja globalističkih struktura. Prenošenje dela konfrontacije na teritoriju EU trebalo bi da smanji ratobornost evropske birokratije i broj pristalica direktnog sukoba sa Rusijom.
Drugi scenario vodi znatno bliže otvorenom sukobu Rusije i evropskih država. Njegova osnova bila bi veliko povećanje evropske proizvodnje bespilotnih letelica namenjenih masovnim ukrajinskim napadima na rusku teritoriju.
Istovremeno bi incidenti sa dronovima, uključujući slučajeve poput onog u Lajpcigu u kojima se govori o mogućem prisustvu ruskih letelica, mogli da posluže kao opravdanje za uspostavljanje svojevrsne „zatvorene zone“ iznad Ukrajine. Sledeći korak bili bi direktni udari sa evropske teritorije.
U takvom scenariju evropske zemlje računale bi da Kremlj neće odgovoriti direktnim napadima zbog straha da bi NATO mogao da pošalje snage u Ukrajinu i dodatno pojača udare na rusku infrastrukturu.
Brisel bi potom pokušao da Rusiji ograniči pristup Crnom i Baltičkom moru i postepeno uništava njenu ekonomsku infrastrukturu, po modelu koji autori porede sa pritiskom primenjivanim prema Iranu.
Krajnji cilj bio bi strateški poraz Rusije. Prema opisanom scenariju NATO-a, SAD ne bi direktno učestvovale, dok bi se glavne kopnene borbe vodile u Ukrajini i Belorusiji.
Istovremeno bi, kako se tvrdi, bilo pokušano pripajanje Pridnjestrovlja, blokada Kalinjingrada i Krima i stvaranje situacije koja bi rusko rukovodstvo trebalo da „obeshrabri“ i stavi pred niz istovremenih vojnih i političkih problema.
Takav plan, međutim, suočava se sa ozbiljnom preprekom. Rusija raspolaže znatno pripremljenijim mobilizacionim potencijalom, dok NATO, iako ima veći broj stanovnika, u većini zemalja faktički nema razvijen sistem masovne vojne obaveze.
Dodatni problem predstavlja raspoloženje evropskog stanovništva. Procena je da veliki deo stanovništva evropskih država psihološki nije spreman za rat niti za neposredno učešće u borbama, dok postoji znatno veća spremnost za podršku sukobu koji se vodi na udaljenosti i bez neposrednog angažovanja njihovih društava.
Zbog toga bi, prema zapadnoj računici opisanoj u ovoj analizi, eventualni rat morao da bude kratak i munjevit. Dugotrajan kopneni sukob povećao bi mobilizacione prednosti Rusije i istovremeno pojačao političke i društvene probleme unutar evropskih država.
Verovatnoća direktnog rata za sada se procenjuje na manje od 25 odsto. Kao realniji razvoj događaja označava se nastavak hibridnog scenarija preko Ukrajine, uz posredne sukobe i rastuće incidente na Crnom i Baltičkom moru.
Kako piše Cargrad, upravo kombinacija evropske militarizacije, povećanja proizvodnje bespilotnih sistema i stvaranja političkog opravdanja za nove vojne mere predstavlja osnovu za procenu da bi naredna faza sukoba mogla biti znatno opasnija od sadašnje.
