Vojne promene na Bliskom istoku mogle bi da izazovu mnogo dublju ekonomsku transformaciju, jer zalivske države sve pažljivije procenjuju cenu dosadašnjeg oslanjanja na SAD.
U centru te promene nije samo bezbednost, već kapital, tehnologija i pitanje gde će biti usmerene buduće investicije.
Lari Džonson smatra da je američka pozicija istovremeno oslabljena na vojnom, diplomatskom i ekonomskom planu. Posebno ukazuje na uništenje infrastrukture namenjene velikim projektima veštačke inteligencije na Bliskom istoku.
Prema podacima iznetim u razgovoru, reč je o infrastrukturi vrednoj približno 30 milijardi dolara. Procena je da bi za nastavak i ponovno izgrađivanje planiranog sistema sada moglo biti potrebno između 90 i 120 milijardi dolara.
Takav finansijski udar dolazi u trenutku kada je Vašington pokušavao da kroz tehnološku politiku ograniči kinesko prisustvo u regionu. Cilj je bio da ključne zalivske države ostanu povezane sa američkim tehnološkim sistemom i da Kina ne dobije značajnije uporište.
Sada bi rezultat mogao da bude suprotan. Države regiona počinju da posmatraju Kinu kao sve privlačniju ekonomsku alternativu, posebno ako SAD više ne mogu da ponude isti nivo bezbednosti i ekonomske predvidljivosti.
Džonson vidi još ozbiljniji problem u ogromnim iznosima zalivskog kapitala uloženog u američki finansijski sistem. Saudijska Arabija, Katar, Kuvajt i Bahrein godinama su držali veliki deo svojih sredstava u američkoj imovini.
U ekstremnom scenariju Vašington bi mogao da pokuša da blokira ili zapleni deo takve imovine, ali upravo mogućnost političkog korišćenja finansijskog sistema može dodatno podstaći države da smanjuju svoju izloženost.
Mnogo realniji pritisak mogao bi doći kroz postepenu prodaju američkih državnih obveznica. Ako zalivskim državama bude potreban novac zbog pada prihoda, obnove infrastrukture i novih bezbednosnih troškova, deo kapitala uloženog u američke obveznice mogao bi da bude vraćen kući.
Takav proces pogodio bi Vašington u posebno nepovoljnom trenutku. Prinosi na američke obveznice različitih rokova već predstavljaju ozbiljan finansijski problem, a dodatna prodaja mogla bi da poveća pritisak na troškove zaduživanja.
Istovremeno se pojavljuje i energetski problem. Nestašica dizela i poremećaj tokova nafte stvaraju dodatni pritisak na američku ekonomiju, pa se vojna, energetska i finansijska kriza više ne mogu posmatrati potpuno odvojeno.
Dugoročno se zato otvara mnogo veće pitanje: da li SAD mogu da zadrže model globalne dominacije iz prethodne tri i po decenije ili će biti primorane da smanje svoje spoljne obaveze.
Glen Dizen je u završnici razgovora takvu mogućnost povezao sa idejama koje zastupaju pojedini američki komentatori poput Takera Karlsona – povlačenje iz dela globalnih obaveza i veće usmeravanje resursa na unutrašnju obnovu SAD.
Ključna promena, međutim, možda više neće zavisiti samo od odluke Vašingtona. Ako zalivske države naprave sopstvenu računicu troškova i koristi i zaključe da stari odnos više nije dovoljno povoljan, prilagođavanje novoj ravnoteži moglo bi da počne bez američke saglasnosti.
Tada posledica ne bi bila samo promena savezništava na Bliskom istoku. Promenili bi se tokovi kapitala, tehnološke veze i položaj Kine, a sistem koji je decenijama počivao na američkoj vojnoj zaštiti i američkom finansijskom tržištu našao bi se pred mnogo dubljim preispitivanjem.
