Vazdušni rat iznad Ukrajine ulazi u fazu u kojoj više nije presudan samo broj raketa i dronova. Sve važnije postaje pitanje šta se njima gađa i kakav efekat ti udari treba da proizvedu na samu sposobnost države da nastavi rat.
Godinama su obe strane izvodile udare duboko iza linije fronta. Veliki deo takvih operacija imao je karakter kampanje pritiska: Nanošenje ekonomske štete, ometanje svakodnevnog života i stvaranje političkog pritiska na protivničku vlast.
Američki profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer smatra da takve kampanje imaju ograničen učinak. Ni velika ruska razaranja nisu naterala Ukrajinu da odustane od rata, kao što ni ukrajinski udari duboko u Rusiji nisu doveli Moskvu do smanjivanja svojih ciljeva.
Zbog toga je posebno važna promena koju vidi u ruskoj vazdušnoj strategiji. Cilj se, prema toj proceni, pomera sa kažnjavanja stanovništva i ekonomije kao takvih na uništavanje infrastrukture bez koje vojska na frontu ne može normalno da funkcioniše.
Ruski arsenal za takvu kampanju znatno je veći od ukrajinskog. U izlaganju se pominje približno 6.000 upotrebljenih balističkih i krstarećih raketa, dok su klizne bombe korišćene u mnogo većim količinama.
Procena broja kliznih bombi dostiže oko 100.000 od početka rata, uz tempo koji je u jednom trenutku iznosio približno 200 dnevno. Njihova prednost je u tome što avioni mogu da ih odbace sa veće udaljenosti, dok sistemi za navođenje omogućavaju znatno preciznije dejstvo od klasičnih slobodno padajućih bombi.
Tu su i nove generacije ruskih dronova. Govori se o mlaznim bespilotnim letelicama koje je teže presresti zbog brzine, visine leta i mogućnosti manevrisanja. Pojedini sistemi mogu biti vođeni ka cilju tokom samog leta, što dodatno komplikuje odbranu.
Rusija raspolaže i severnokorejskim raketama kratkog dometa koje dopunjuju ukupnu količinu projektila dostupnih za udare.
Ukrajina, sa druge strane, poseduje snažnu flotu dronova i određeni broj zapadnih krstarećih raketa, među kojima se izdvajaju britanski Storm Shadows. Međutim, količina takvog oružja nije uporediva sa ruskim zalihama balističkih i krstarećih raketa, kliznih bombi i dronova. Zato promena izbora ciljeva može biti važnija od pojedinačnih napada.
Ako se uništava električna mreža samo radi stvaranja nezadovoljstva stanovništva, politički rezultat nije zagarantovan. Ali ako isti energetski sistem direktno napaja fabrike, železnice, komunikacione sisteme i objekte potrebne vojsci, njegovo oštećenje može imati neposredan vojni efekat.
Isto važi za skladišta, železnice, lokomotive, puteve i objekte u dubini zemlje. Svaki od njih povezuje proizvodnju i strane isporuke sa jedinicama na prvoj liniji.
Miršajmer upravo tu vidi prelazak u opasniju fazu. Njegova procena nije da vazdušni napadi sami po sebi mogu završiti rat, već da mogu povećavati probleme ukrajinske vojske istovremeno dok je ona pod pritiskom na frontu.
Kada se dve kampanje spoje, efekti se sabiraju. Jedna strana pokušava da potiskuje liniju fronta, dok istovremeno napada sistem koji protivniku omogućava da na tu liniju dovodi ljude, gorivo, municiju i tehniku.
Ako se takav pristup nastavi, ključni efekat vazdušnog rata neće se nužno videti u jednom velikom napadu. Videće se u tome koliko će Ukrajini svakog sledećeg meseca biti teže da održava ono što se još nalazi na frontu.
